Nova iskra

№0Ј 9.

Н 0 В А И С К Р А

СТРАНА 2 65.

своје, наћи се у овоме рају, по њему путовати, разгледати, — дух се узноси у рајску милину а живот снажи. У клинастој долини што 'но је засјела измеђ Савине цркве и Црвене Греде, а уз њихов поданак, посукале се куће овдје у чопору, онде усамљене, а њихни плочати бијели кровови провирују из густогз зеленила. То је село Уздоље, а у њему је извор Плочапт. Пред Уздољем су брежуљци Спасовина, Змијњак; пред њим се земља избубрешчила. То су Дели-Брда. Иза њих се зашиљила Соколовача. Иза леђа овијех брежуљака стоје три нитара један цред другијем. То су Кукори. По леђијем Црвене Греде просуло се село Рамљани. Оии се не виде, јер су зашли дубоко у средину ове висоравни, на чијој је бочини, по предању, сједио стари Рудач Град. Што уздаље више за леђијем остаје, пред лицем се отворају нове слике, нова намјешћа, љепши призори. На китн.астијем брежуљцима засјели чопори кућа, па између зеленила причиња се као јато галебова те на гранама опочива. Од тијех главичурака истичу се два, што стоје један пред другијем, а на глави сваки носи по једну цркву. На једиој је црква Св. Лазара, а иза ње бјеласа се калуђерска ћелија; на другој је, сад католичка, црква Св. Ане, а пред њом су испродиране зидине Мљетачке коњушнице. Ова пошљедња височија је од оне прве, те се указује чак од Кланца Косовскога; али је прва другу надвисила стасом и љепотом својом: израштена и насађена свакојаком гором, прокрчена и опасана прочишћенијем путевима, а сад натрпана сјенпцама, иарешена славолуцима; искићена тробојкама, приказује се у потпуноме сјају својему, те тако направна навјешта сјутрашњу славу. Кад се нађосмо према њој, скидосмо капе, запечатисмо се часнијем печатом и пођосмо даље, остављајући за леђијем село Звјеринац. Дуго не иђасмо, ал' на лијеву чопор кућа. То су Кошаре, а ту је извор Коситеровац, турски спомен. На десној су Беглуци, биљег турскога госпоства. Кроз вријеме Мљетачкога пашовања, ио овијем су беглуцима њихови коњи трку водили, а све »у славу лава крилатога, а у здравље дужда Мљетачкога." Данас су беглуци у српскијем рукама, јер су својина МиовИћа из Дрниша. Пред Камарама је Калдрма, опет турско име. Не хтједосмо се хладити, већ дођосмо до мјеста гдјено се Косовчица најближе доплазила ка Црвеиој Греди. Одатле добаци око на десну и нађи средину између Орлића и Бишкупије: нашао си крај Косову, а почетак Книнском Пољу. Али нама није да зађемо у ово задње. — Путовали смо до сад уздуж Косова два сата. — Врнусмо се назад на Калдрму, ударисмо иреко у ширину и дођосмо у село Орлић, а путовали смо један сат. Сва љепота и чар Косовска у Орлићу је у мањему. Он је најпитомије, најчаробније Косовско село. У њему најјаче је племе Симића. Из тог племена до недавна било је слугу св. олтара. Из тога племена био је и поп Аврам, код кога је гостовао и наш Доситије. У попа Аврама била је прекрасиа шћерца Јелена. »Она је први повод и узрок, да с-е у мени (т. ј. Доситију) велика жеља зачне и роди; да ми само Бог дарује живот, док што Србски на штампу издам и ирекрасним ћерима и синовима рода мога саопштим." У Орлићу никла је Буквица, у њему се зачела и родила мисао за српским препорођењем. Изнад точка 'Куковца зидипе су, а то су останци куће попа Аврама. Скидох капу и измолих молитву за покој душе Аврамове и Доситијеве, кому би баш овдје ваљало иодићи споменик. Из Орлића доћи је у Марковац, пак те пут доведе у широко гробље исред којега се, чак у небеса, издигао звоник Св. Илије. Иза овога гробља наћи је разасутијех плоча. и мраморја. Туда је било старинско гробље, а у њему о Спасову Дневу „збор зборили Срби Косовљани, како да Турчина дочекају. Збор зборили, вјеру задали : мријети за крст часни и слободу златну. И таман, кад присизаху и амиие чињаху, ударе Турци на голоруке Србе,

те их исијеку, цркву разорише, звона у Мочило убацише® приповиједају старци. Од тога гробља злокобнога, чак у врело Косовчице, растегло се Привошће гдје 'но, по причању, бијаше манастир. Пред Привошћем је Војводића Главица, а на њојзи бијаху дворп Косовског војводе. Темеље тијех двора и данас изоравају. Даље је Ждријело. Туда је село Шаровац, пак су Риђани и најпослије Рађе. Сунце се спушта са свода небеснога. Све се мијеша и мијења, усхићује и удивљује. И док срце у роју дражеснијех осјећаја, а иод овијем чаробнијем утисцима, ужива и плива, дотле мисао доводи у свезу ово наше Косово са онијем тамо Косовом и животом српскога народа по њему. Зна се да су првом српском погибијом на Марици 137!. год. стале слиједити српске сеобе из Маћедоније у Далмацију и остале још слободне земље, као Босну. На осамнаест година -послије 1371. долази друга, страшнија на Косову српска погибија: 1389. година. Косово и ако погнојено и натопљено српскијем месом и крвљу; и ако не бијаше ии налик ономе Косову за доба Неманића; и ако од 1399. године стајаше у Звечанима турски зановиједник, ипак није стојало изравно под влашћу турском, него српскијех деспота својих (и ако турскијех вазала), све до 1455. године. Ове годипе силни Мухамед II. сатр Ђурђа Бранковића, који је хтео ослободити народ од немилијех господара, те освоји Призрен, Ново Брдо и сву јужну Србију. Том пригодом и Косово дође у турске руке које га и данас тиште и сатиру. А том пригодом

В. ТЕШИЋ.

СКОЧИЋА МОСТ НА ЂЕТИЊИ.

шта је народу друго предстоЈало, видЈевши се нонижен и нашавши се у оиасности, него да, као и други, Косово запусти и сели тамо гдје ће живот спасти, а то у — Босну. Ал' и Босну, на самијех 8 година послије 1455. године, стиже иста коб која и њепу посестриму Србију. Год. 1463. Босна паде. Настадоше мучења и прогањања, те се „многе угледне српске породице одселиле у Далмацију, Хрватску и Угарску.® ') Дижу се и угледне породице Косовљана остављајући у Босни биљег свој око Лијевна, Јајца, Уништа и другијех мјеста, као: Симиће, Чениће, Тривуновиће, Радиће и остале, а то су племеници истијех овијех Далматиискијех Косовљана: Симића, Ченића, Тривуновића, Радића и другијех, те долазе на ове стране, у ово поље, иа видјевши га налична на њихову стару стојбину, старо Косово, а имајући га још живо у памети, просуше по овоме Косову• имена са онамошњега Косова: Соколица, Орашје, Ждријело, Кукавице, Бабићи, Кошаре, Марковац и др. Пуно имена у овоме Косову, имена су и на ономе Косову. 2 ) Овдје би могли стати и опочинути, да се не намеће једно питање! Досељење овијех Косовљана није ли могло ') Дучић : Књижввни радови , књига IX, отр. 64. Ј ) М. С. Мидојевић : Путоиис дела ираве Старе Србијв.