Nova iskra

Број 10.

Београд, октобра 1901. године

Година III.

Калекдар — догађај мапиеао Јанко5Ј/1. ЈЗеселихобић

|осле вечере засели смо у гостинској соои па Ј*пијемо и разговарамо. Осећа човек неко задовољство овако седећи и припијајући, у овој сувоти и топлоти, кад зна како је гадно напољу где ветар, киша, блато и помрчина човеку живот однемиле. 0 чему ти се то није разговарало. Најпре је Игњат Совренов гудио и певао; онда се повео разговор о гусларима и певачима, па после пређосмо на друге ствари. Сви смо причали понешто, само газда Максим из Оглађеновца ћути и само одбија димове, из свога дугог чибука, као Турчин. Ја му баш рекох: — Што тИ штогод не иричаш, газда-Максиме ? Он се насмеја и слеже раменима. — Не зиам о чему бих? рече. — Па зар ниси ништа доживео у животу? — Ако хоћеш да ти причам о своме календару; друго не знам шта бих! — Е, па то ! — повикасмо нас неколицина. — То могу, ако ће вам вајдити. В Е видиш, то је било давно, биће скоро педесет година, а тако памтим као да је јуче било. Онда ми је могло бити до осамиаест година. Био сам момчина као тресак, сила! Налетети на човека, ударити иа чету, ако хоћеш, било ми је свеједно. А одрастао у добру: нисам знао шта је глад и невоља, никад

Д-р МИХАЈИЛО МАРКОВИЋ САНИТЕТСКИ ПУКОВНИК

се нисам бригом забринуо, као и сваки из богате и задружне куће — па сам, што оно кажу, био чобеснио. Јединац у оца — а отац ми старешина задруге — нисам имао мајке да ме тишка, а други што говоре, ја на једно уво примим, на друго пустим. Истина, кад начиним какав покор, и отац ме зовне па ме саветује и грди; али то пишта. Ја пред њим оборим главу, накиселим лице; а чим се окренем и докопам врата — ја онај који сам и био!... Ништа ми се није могло учинити. Нисам био покварена срца — то би се доцније видело — али сам био обесан, па од обести нисам знао шта чиним. Знам, једанпут сам узјахао једнога ждрепца из ергеле. Бесно кљусе, никад узду осетило није, па стаде рипати и скакати у пропац. Ја му се натурио на грбачу, докопао се за његову дугу и замршсну гриву, левом руком, а десном држим нрут и шибам све по трбуху. За час сам га у пену обукао, па не зна шта ради него дршће од страха. У селу сам био први момак, и ако их је било истаријих од мене Нити је ко могао нити смео преда ме. Нико ме није смео преко погледати,јер му се онда знало ; а како сам био налетаи и насртљив, од мене су се уклањали и јачи, јер ја нисам гледао ни куд ни чим ударам. Ниједна битка нпје могла бити без мене: ја сам је или почињао или дочињао, а где год сам се ја тукао, морало је бити крвавих глава. Једанпут ме отац стаде клети. Распаметио се човек, па већ ие зна шта ће ми ! — Да Бог да, сине, дочекао да га имаш, па да те стане белити као ти мене! А шта ће веселник! Додија му плаћати разбијене главе и мољакати чак и горе од себе! У селу се већ знало. Чим се деси какав пачарис, онда се само погледају: — Ту је био свакојако и онај Илијин. — Па ко би други!