Nova iskra
— 111 —
"
Али га јунак није слугаао и остављајући рогово с новцем, он уседе на коња и одјезди, праћен бдагословом веселог народа. Дага остаде дуго и дуго за њим гледајући.
Кад чича Миле сврши своју иричу, погледа на сунце и диже се: — Вакат је да обиђем јагањце! и отиде полако шором. —
I ЈОВАН ИЛИЋ *) Госаодо академици. ваке нам се године открши по која грана са старога стабла негдашњега Сри. Уч. Друштва, чији млађи пзданак носи данас звучно име Сри. Кр. Академија. Свака нас година подсети да је пре нас било, готово би се рекло, и више него данас, одушевљених посленика, без чијега негдашњег рада ни наш данашњи рад не би био могућан, посленика и родољуба, који су снаге своје трошили и на унапређивању српске науке и уметности. И обичан дуг захвалиости сгаријима захтевао би од нас да се тих преходника на ши х на оваким свечаним састанцима нашим с поштом сећамо. Још већу потребу таквога сећања сви ћете увидети кад се каже кога смо поименце од старих чланова С. Уч. Друштва, а почасних чланова Академијиних, изгубили у минулој години. То су, господо, ова крупна имена: омиљени песник српски Јован Или(1, велики родољуб и чувени негда државник наш АКим ЧумиК, одличан правник и негдашњи вредан књижевни радник, а сада и особити Академијин добротвор Др. Никола ЕрстиК, и на послетку одушевљени радник на пољу наше народне привреде Стеван Р. ИоиовиК. Сва су та четири имена вама толико позната, радови њихови су тако плодни, да овде није ни потребно причати на широко рад и живот њихов. Доста ће бити ако се само с поиеколико речи подсетимо које су њихове најглавније заслуге за српску књигу и науку, за српско друштво уопште и за државу српску посебице. Јован ИлиК (рођен 15. августа 1823. у Веограду, школовао се у Крагујевцу и у Београду, где је и умро *) У 4. броју Лове Искре за 1901. г. донесосмо лик пок. Јозана Илића без описа његова живота и рада. У овом броју износимо говор жто га је држао о свечаном Академијину скулу (22. ®ебр. о. г.) академик г. Пера Ђорђевић. Овим говором допуњујемо ону кратку белешку уз лик пок. Илића Ур.
12. марта 1901. год.), и у младим годинама један од пајхрабријих бораца како за слободу српскога народа у години 1848., тако и за права српскога народа у години 1858., остао је и после све до смрти своје најчистији израз правога гаумадинца: отворен, одлучан, смео и поносит заступник и бранич свега што је својина самога народа српског. Од природе прави песник, бујан и одушевљен за сваку праведну ствар, оригиналан свега живота па и на самртном часу свом, иокојни се Илић никад није могао привићи да своју, веома истакнуту, индивидуалност сагиба пред нримамљивим сликама властољубља и пред разлозима слабодушног политичког опортунизма, и ако је, брзо идући у свом животу по лествицама државне службе: гимн. проФесор, секретар, судија у Касацији, државни саветник, па и министар, имао врло често прилика да тим саблазнима подлегне. Не, државна служба и иије поље, на ком треба тражити Илићеве заслуге: — и ако у њој беспрекидан, вршио је Илић и много дуже и много успешније другу службу српскоме народу. Та је служба била у храму светлих идеала оне богиње, која је српски народ од искони миловала — у храму вечите, младе, веселе и одугаевљене богиње песнигатва и лепе уметности. Књига и неро, гааркија и попевка биле су оруђа, којима се он у свом раду најбоље умео служити и којима је он и свом нараштају и коленима гато за њим долазе дао најлепше и најтрајније споменике свога творачкога дара. А што га нарочито истиче међу осталим нашим песничким радницима и ставља га уз највеће наше песнике, — то јо онај национални дух и карактер његова певања. -Још од како се с првом песмом пре готово пуних 50 година огласио широм свега Српсгва, па све до последњих дана својих — Илић је непресгано био само право чедо свога песничког народа. С његове су лире одјекивали они исти, час весели и нестагани, час суморни и тужни, звуци које ухо наше тако радо слуша са струна српских народних гусала. Било да узима исте мотиве или обрађује оне предмете о којима пева народна песма или које казује народно предање; било да сам ствара и свом песничком срцу одушке даје; било да песму препочиње са оних суседних нам узора на овој нагаој, источној, страни Европе, који дају особиту, оригиналну, карактеристику духу и времену Илићева живота, — он је ипак само свој, па онет зато и такав, какав треба да, је и какав мора бити прави српски народни песник. Отуда и онако велика нопуларност његова, каквом се не могу похвалити ни песници радом и бројем песама од њега обилатији и разноврснији. Отуда и оно претапање и изједначивање многих Илићевих песама с најлепшим нашим народним песмама. Отуда и нагае уверење да ће појезија Илићева довека заузимати једно од најсветлијих места у повесници наше нове књижевносги песничке. Светао му спомен док је имена српскога.