Nova iskra

- 101 —

нумина мајка прекаде молитву, не еетивши се е је то голема грехота, па полете кћери у одају. Али камо јој кћери?... Јога јој људски и не казаше шта је, а она чупа косу, гребе лице, грува се у груди и виче из свега грла: — Султан'м! К'з'м (Султанијо! Кћери моја)! Пашиница напала стару: пита је, шгга, а она ни беле не одговара, но је само гледа и пушта неке чудновате гласове. Од силног страха — онемела!. . . И оне две младе хануме, и робиња, више говоре покретима руку и главе но устима: показују према прозору... Све се досетише грдном јаду, тј., да им је неко украо невесту.

не мисла на украдену аевесту. Пашиница жала свога сана; јенђе помињу Лесковац. А онима се с девојачке стране чини као да су поубијани сви грађани Прокунља, попаљени сви домови, па свака своје жали, над својим добром нариче; жури се да је што пре код своје куће, макар пзгореле, крај својих, ма и мртви били. Једне појурише на улицу развијене! друге, оне што ни усред бела дана не иду улицама без пратње, похиташе у ово доба саме!! Жене!. . . Буле!! Кад пусте срцу на вољу, дивљаци. Кад мисле, пре ће заборавити правила опхођења најцивилизованије жене, но оне . . . Од вике, вриске, писке, од урнебеса, избудише со слуге Ахмед -хаФузове.

Вриска жена и писка деце разлеже се. Силна врева! Не зна се ни шта која говори ни шта која хоће. Траже бошчице с Фереџама и јашмацима, с рухом у коме су прекодан биле, па никако да их нађу. То јест, нашле су их, али не знају чија је која. Своју Фереџу узима, а не познаје је; бошчицу држи, а тражи је! Неке синирли (нервозне) — њих је доста — пале; ухватила их трбшња, а ие смеју поискати чашу воде, да пе би, проговоривши, језик нрегризле. „Аман, Јараби (Господи)! Не олду, Аллах (шта би, Боже)!" чују се дивљи узвици. „Аман ага! Аман, моја деца!" У часу забуне, осим несрећне мајке, што из свега гласа нариче и помиње име своје једииице, ниједна

Похиташе по наредби Шемси - пашинице по пратњу Шемси-пашину . . . И Ахмед -хаФуз се пробудно. Кад је чуо црни хабер, истрезнио се. Разбира куд оде непознат пљачкаш тај, харамија. Пошао би сам главом да тражи своје чедо, а не зна на коју ће страну. . . Не прође много, па похиташе сејмени у потеру за харамијом. Једни одоше к Лесковцу, други к Нишу, трећи к Топлици. Они што су пошли к Топлици брзо се вратише. Казују Ахмед-ха®узу да су срели неке кириџије, и да су од њих чули како је у свитање пројездео друмом на арап-