Nova iskra

— 130 -

Прешао је 1876. године, као дечко, с нородидом преко Дрине и настанио се код једног сељака. Те виме удари нека болештина у народ: назеб и срдобоља нокоси многе па између осталих и ои све своје посарањива и оста сам као прут. Он се даде у најам, служио је то код овог то код оног. Кад рат прође, ко би жив он се и врати. Мирко се не хте враћати, него само пређе, распрода оне злехуде имаовине, нађе неку своју другарицу из детињства и венча се с њом, иа се врати натраг. Ва оно мало пара купи нешто земље и иодиже један колебарак, те се ту настани са својом Стојом. Обо.је падоше на посао, он да ради а она да рађа децу. И заисга надметањем далеко дотераше: он од колебарка направи кућерак и две-три зградице, купи једно кљусе и таљижице, кравицу и неколико оваца, а она народи једно тесте деце, здраве, оштрих зубића и курјачког стомака. Сељаци као сељаци. Они то узеше и у подспрд. — Шта је то, Мирко; зар опет? — Ја. — Па шта ради та твоја Стоја? — Е, де! — Па што јој не говориш? — Не да се та усаветовати! — Да ти је Вог д'о крава! — Паре да зарадим! Шта бих до сад само за теоце узео! — вели Мирко. Шала мало „дебела", али није пакосна. Мирко се вазда шалио. Питам га ја једанпут: — Еако излазиш на крај ? — Па на крају сам једнако! — Еако се израниш? — Па . . . колико је Бог дао! Знаш како веле: није колико зја, него колико се да! Умеси Стоја пројицу, доста нам; умеси проју оиако осредњу — доста; умеси велику као точак — опет доста! У мојој кући нема бајата хлеба, али, Богу хвала, нема ни глади! Наиђем дакле на Мирка. Запрегао две кравице и двоје јунади; један му синчић води јунад за порожје, а други узео хајкачу па иде некако достојанствено поред стоке. Он докопао руцеље па певуши гледајући и смешкајући се на своје мале ратаре: На крај, мобо, на крају је торба, И у торби паучљива проја. Навалите, мобо моја, под вече, Биће вама шугав јарац довече. Па прекиде песму и викну: — Шиљо, пази! Како то водиш волове! Сад ћу дати порожје Буљи! Онај што је водио волове иође браздом и плуг поче опет правилно рити. Он стаде тепати јунцима: Хајд', воло, хајд' брате! Крава ти водила, Сина ти родила!...

Ја застао па га гледам. То је омален човечуљак, сићан али жилав и јак: чврсто стоји руцсљ у његовим рукама, а сигуран поглед зналачки поглбда час запрегу час рад. Рекао сам да се вазда шалио, а додајем да је вазда био расположен за шалу. Шалио се и са женом и с децом и комшијама и сваким живим. — Срећан рад, Мирко! — Хвала, господине. — Мучиш се? — Боже сачувај! Мука је туђину радити, а себи никад. — Велим, зем.ад није орна, тврда је. — Море, добро је. Кажу људи да има па сам камен. — Има. — Их, но Богу брате, како живе! ? — Живе. Нанесу земље на камен па засеју. — И изране се? — Изране. — Их! — рече он и притиште руцеље вичући: Хајде, воло, хајд', брате! Ја сам стајао док он оптера бразду. Кад би опет спрам мене упита ме: — А ко теби каже да има таке земље? — Ја сам видео. — Видео? — Јест. — И само камен ? — Камен. Како је био на увратинама, диже плуг, искрену га норебарке, оритком очисти раоник од земље па опет пусти бразду и оде ништа не говорећи. Ја направих и запалих цигарету, а он ћутећи обиђе неколико пута с плугом; само што кад и кад рекне коју милосну запрези или коју оштрију деци. Сунце је било високо и грејало је: неки млак ветрић пиркаше разносећи по нољу мирис разоране земље; чула се само лака шкрипа .колечки и како тврда земља нуцкара и пршти под оштрим гвожђем као једра лубеница под оштрим ножем. Путем што вођаше кроз потес појави ее његова жена носећи у повразу лонац и торбу на леђима. Он је смотри вра-ћајући се с оних других увратина. — Боље пази, Шиљо! Ето нане носи хране, роде мој! Стоја назва Бога, спусти лонац на земљу и приђе те се поздрави са мном. Мврко устави запрегу, приђе, трже палице и попушта их из јармова, а он с децом приђе овамо где Стоја већ беше извадила печену проју, заструг са сољу и нешто лука, па прострев торбу по земљи, стави то с три дрвене кашике на њу и оде у један зелен топрак сипати пасуљ који је у лонцу донела. — Дај-де, Шиљо, ону тикву с водом — рече Мирко свом старијем дечку. Дете донесе те му поли и он опра руке. — Ходи, господине, да ручамо.