Nova iskra

— 206 —

рију, иа разви енитрахиљ. У ваздуху начини неколико замашаја с крстом, што га извади из књиге (мјесто му је држао забиљежено палдем), пољуби га махинално и предаде болосници. Овојима је прсгима равнао њене да га прихвзте, и држао их у близини, да га ухвати ако би јој испао. Очевидно је заборавио и своје питање и Марин одговор, јор је брзо читао молитву и отпочео вршити обред, уздигнувши јако очне капке, при чем му се чело скупило у дебеле боре. Јела је стала иза његових леђа и хтјела да све добро види, али се дијете расплакало, па је морала изаћи, и чуло се како га носа, стишава и обилази око врата, али се дијете није хтјело никако утишати. Свештеник најприје преврну иеколико жуткастих, употребом унрљаних листова, с којих се дрнила и црвенила крупна слова, па онда прекрсти себе и болесницу непрестано још читајући из књиге. За тим пољуби везени крст на епитрахиљу, ко.ји је био пребацио преко болеснице, иа протури главу кроз његов отвор и наравна браду. Утури онда Мари у другу руку уиаљену воштаницу, и како је било тамно, разабирао се око свијеће широк округ, који је био од масних зрака, као да има влаге у соби, а крај му неравпо црвен и густ, као комадић облака. Свештеник се опет изгуби у читању и листању. Кад свијетлост осјенчи болесничино лице, она унлашено трену оком и пратила је часком љубичасте колутове од тамјана, што се још носили око ње. Загледа се онда у злато, којим је био оперважеи епитрахиљ, и ио ком би увијек прешао трептав, испрекидаи талас кад би свештеник иреврнуо лист у књизи. Она је разумјела евега двије ријечи од његова читања, које би он мало гласније изговорио, било су то: Господ Бог, па их је ионављала у себи, и дође јој, као да се са сваким листом и у њој нешто заклапа и покрива, што треба заклонити. И понављајући оне ријечи, у њој се сташе разилазити сијенке из прошлости, од ње се иешто дијелило. Неколико се пута нанрегнула и уздигла у вис очи, и тад би угледала више себе свештеникову главу и бјеличасту косу, али онда изгуби и то из вида. И сад је знала да мора нешто прегорети, али је била спремна да заборави и кућу, и њиву, и кукурузе своје, па да се преда оном заносу који се у њој неодољиво будио. Долазило јој, да је све незнатно што је њено, па и она сама, и да то треба заборавити; једиио је то неодољиво било велико, и она му се подавала, тонула у неки иосебни, ничим још ненарушегш мир. Везе, које су је спутавале, дријешиле се, и она осјећа у себи неку величајну драгост, од које јој бриди сва уиутарњост, иа тоне, спушта се, плови као птица с великим крилима некако доље, дубоко доље, гдје ће наћи мекан, жељан ослон. Обузе је нешто силно, па дубоко уздахну. Из ока јој се скотрља крупна суза, и она затвори очи, а грло јој дрхтало. 5. Кад свештеник пође, остави Јела дијете иоред матере, јер га никако није могла умирити, па испрати госта у двориште. Почекну тренутак-два док не ипгаезну у густом ткиву сиијежних пахуљица, па скупи онда нешто осушена грања и врати се Мари.

Болесница је још лежала. Дијете се крај ње завело и у сну још који пут зајеца, загрлило матер ручицом а образи му се зарудили. Јела их часком погледа, и одмах осјети но оној лакоћи и слободи, што је обузе, да је Зељи лакше. Лице јој доби ганутљив израз, и она смјелије иогледа у Марино око које је сад било широм отворено. — Како ти је, сестро ? запита је с надом да ће добити новољан одговор. Мара набора чело и прииесе руку иосу. Обриса га и ћутала је. — Лијепа моја, настави Јела и помилова јо ио челу и с још већом поузданошћу запита: па је л' ти сад што лакше? А? Је ли? Мара не одговори, а Јела се наднесо над њу. Али и Зеља окрену своју главу, и њих се двије згледнуше. Очи им се свијетлиле: Јели од радости, што је учинила добро дјело, које јој је пошло за руком, а Мари од оног живота, који је у њој отпочињао, и у том једиом тренутку појмиле су оне много. Проникиута неком тајанственом сиагом, загледа се Јела у таванице, а мисли јој блудиле но непознатом свијету. Тад зајеча вјетар и Јела се трже. Погледа у Мару, кад али њене очи пуне суза. — Што ти је? запита је Јела, још увијек удубљена у саму себе. Мара је плакала из неке побожие и скрушене туге, али се она иије знала изразити. Осјећала је и да јој иије још све јасно и да се у њој нешто велико збива, иа јој се сузе јаче намножише у очима. И Јела се поведе несвјесно за њом, неки сс благ осјећа.ј рашири ио њој, и тронута тако, миловала је Зељи чело и тјешила је: — А што ћеш, сестро, све ће то добро бити. Нек Бог да само да ти оздравиш, па лако ћеш за остало, само да ти устанеш . . . — Да, онда ћу оставити и кућу, и њиву, и кукурузе, па ћу отпочети други живот . . . — А? изненадно је запита Јола. Она није могла схватити смисао ријечи Марииих онако, како их отоич чу и очекивала је пешто друго, али Мара продужи својим слабим гласом и непомично гледа иекуд пред себе: — Је л' де, да човјек може живити лијепо ако и нема куће, само кад је другачије весео . . . Ма Јели дође као да Мару опет превазноси памет. У њој се нешто ускомеша, и она се нодиже. Баци иа ватру оне суварке, што их је собом донијела, и иламен весело букну. Незадовољна је попостојала код њега, иије јој се дало Зељи натраг, на нође својој кући, а у очима јој слика како лежи мати с дјететом, загрљени и у крпама, али умирени и спокојни. А кад изађе у нросторију натоиљену снијегом, незадовољство је у њој расло, ни сама није знала због чега. Ослушкивала је: неће ли је ко зовнути, али у кућици је владао дубок мир. Оиа уздахну и сакри руке иод прегачу, јер су јој забридјеле од зиме. Није јој се дало да уђе у кућу и ода се домаћим бригама, јер је хтјела да будо часак на само. Стаде иа даску и загледа се у поток. Његов се ток црнио и вио и јако упадао у очи на овој бјелини. С многим својим окукама је наличио на неко огромно слово, које оиа не