Nova iskra

— 217 —

И она је од вас; ви сте само криви Што јадна Асунта и данас не живи! (аадне у столицу и илаче) Галеото 0, допустите ми да заједно с вама Оплачем Асунту! Силвцја Авај, тешко наиа! То би подсмех био свему што је свето. Галеото Шта рекосте сада? Силви]а Ништа . . . Глупост . . . ето. (с усиљеном веселошЛу) Махнимо се тога... Смех и шалу дајмо. Галеото Тако и ја мислим. Силвија Е, па похитајмо. Где суседа има — језици не стоје; А гдегод је тако — сплетка чиии своје. Ова ваша прича позната је давно, 0 њојзи се свуда говори већ јавно. (аажљиво га гледа у лице; он јој одговара изненађеним али иростодуихним аогледом) Тој се причи вашој и наставак даде. Сирота Асунта, поверивши јаде Пажевима вашим, иије могла знати Да ће за то љуто да страда и пати; И да ће се свуда говорити јавно Како такве бруке не беше одавно! Галеото Па ту нема смешиог! Људма тако злима Показати треба . .. Силвија Има смешног, има. Ва сплетком се сплетка ређала и вила, И свака је на нас љуту мржњу лила, А вас је ласкањем засипала слепо. Ал' то беше мало, већ смислише лепо, Ха, ха, ха, ха, гроше! па причају гласио: Да Асунта живи, да вас воли страсно, Да је само због вас пошла у свет бели И да још и сада с вама судбу дели! Смешно, зар не, гроФе? Галеото Гнусие, подле ствари! Ео л' их смисли само ? Силвија Да би морал стари Сачували како — тако прича вели —

Поверити тајну нисмо ником смели. А да би и сумњу уништили сваку, Ми смо празан ковчег спустили у раку! Мало пре сте хтели са мном сузе лити, Па немојте сада ни смејање крити! Галеото (удара ногом) Срамна, грозна подлосг! Силвија (ирониче га дубоким иогледом) ПГго одвратност буди Нечувено лодли понекад су људи! Али доста о том. — Сад о чему другом. Шта ли је све било на путу вам дугом? Да л' вас љубав прбђе у туђинском крају? Или успомеие још и сада трају? Галеото Од кад љубав познах, љубим неизмерно, Па дрхтим над њоме и чувам је верио. Она ми је вера, она ми је нада, Јер од када љубав у мени овлада Ја знам за што живим .. . Ма где да сам био И мачем и песмом ја сам славу вио Силвији божанској! Силвија Слушала сам о том И од вашег пажа. Грошом Галеотом Поиоси се много. — Хвала, гроше, хвала, Таква ми се пажња никад није дала! . . . Ал' откуд вам, збиља, окај пажић вредни? Галеото Мој је Ланчелото — сиромашак бедии. Код Напуља негде, а у замку своме, Ноочим је његов. Ланчелоту моме Додијало беше шта тај одљуд ради; Јер од туче многе, од жеђи, од глади У мал' не полуде! За то је из дома И гладаи и жедан побег'о сирома'! А кад на мом броду једро крила диже Ланчелото мали на палубу стиже. Са очима сузним на колена паде: „Узмите ме, гроФе!" молити ме сгаде. „Служићу вас верно!" — Беше ми га жао. На моме га броду иије нико знао. Ал' она озбиљност и његова туга Добише ме одмах: постаде ми слуга. Силвија Одан је и храбар. Галеото А рекли би није! Јер дрхти ко листак, плаши се и крије Кад стреле зазвижде, кад мачеви сијиу, Кад бубњи загрме, кад се копља вијну. Али кад под Акром онај покољ беше,