Nova iskra

- 300 —

Ски се чуде, зашто госпођица Клара Белиери, богата иаслсдпица, долази на тај гроб. Њој је сада ннше од двадесет и пет година, а не ће никако да се уда. Остала ,је да живи као девојка код својих родитеља.... То је заиста тајна, ^коју знају само цветићи снуштепи на камеи, у којем је урезано име Вардијево, то је љубавна тајна, коју само ђурђевак зна.

Ди!игп)11 ЈЈоге?

VII. пустеле цветне равни, Село наше магла крије ; А из древних гора тавни Дах јесени мртве бије. Загрли ме, чедо страсно, Ближе к мени љупку главу, Да пољубим око јасно И милујем косу плаву. Усне су ти хладне јако, Гле, око ти сузу скрива! С чега, мила, сгрепиш тако Те ти чело мрачно бива? Дал' те плаши пустош ова, Што ги чисту душу верну Из слађаних трза снова, Ствара тугу неизмерну Ил' ти јесен хладном руком Дотакла се срца врела? Ох ! Шго тајиш, чедо, муком Што би мени рећи хтела! 11о суморним вртовима Развејане руже стоје ; Дал' свенута ту ме1) њима Лежи љубав, — клетве твоје? Опустеле цветне равни, Село наше магла крије; А из древних гора тавни Дах јесени мртве бије.

Зајечар, 1902.

Милутин Јовдновит.

Арнолд Беклин — влдд. Р. цетковнћ —

I ^(емачко сликарство у XIX веку: ЈТеркода 1\ласкцкзма — ромаиткзам к сткцкзам Слккарство у служвк УЈсторкје - реалксткчкк покрет натурализам са Цмпресконкзмом - ј-[овк У(деалкзам: ЈТантекзам, Скмволкзам, сецесконкзам — 2>екли«ово место у У(сторкјк немачког слккарства.

^метност Немачке XIX века, у поступном развоју своме, иде упоредо са еволуцијом свеколиког духовиог живота њеног. Под превлашћу извесних идеја стварали су се исги иреображаји и на једној и на другој страни. У Историји ових преображаја, у сукцесивну реду њихову, огледа се слика саме Немачке , а до некле и слика XIX века. Борба два принципа: Традиције и Олободе исписана је на лисговима ове Историје. Уз то последњи листови њени показују, у животу уметности, врење, слично ономе на првим листовима њеним: идеални покрет првих децеиија, пу само са сасвим другим тенденцијама. Прво, идеална Немачка, опијена сном о класичкој старини, ирожета страсном чежњом за минулим узорима античкога света. У књижевности и у уметности све дише дахом класицизма. То је доба бледих ореска са безизразиим мотивима класичним. Свугде се ноказује мраморна лепота трчких статуа, хладна и без живота. У великим оквирима купа се историја и митологија у читавим слојевима од ас®алта. У свему се огледа осуство стварнооти, живота, светлости. Тек овде онде мали ландшаФТ, на који се комадић плавог неба плашљиво осмејкује својом ведром и зрачном површином. Дивни цвет, напојен строгошћу антпчке душе, пресађен је на земљиште, над којим веје меланхолија савременог духа. Стари класички Олимн обо.јен је бојом новог нервознијег и суморнијег доба. За тим Немачка, која је своју хегемоиију поставила у царству Фантазије : јаш непрестано сањалачка, са звучним речима и громким усклицима, а још једнако неодлучна и колебљива у практици. На крвавим пољима Наполеонових ратова она је сањала о великој уједињеној домовини. 'Го остаде само сан, који је стварност мутила мрачним и очајним изгледима у будућност. У оваком очају садашњости изгледаше „старо добро време" тако идеално и тако примамљиво. Сликари, у својим идеалним сновима, нису се обзирали на садашњост, већ су се повлачили у прошлост. Она беше поуздано прибежиште, о које ие ударају таласа свакидашњице. Романтика показа, да осем хероја и богова античкога света има и других јунака у историји, религији и иоезији. И док нристалице класицизма са омаловажењем гледаху па Средњи Век и на Ренесанс, дотле ромаатичари ово двојо уздигоше па штит. Дух новог времена, дух исгориског истраживања