Nova iskra

— 76 —

чути да јс оиде био и спахија, и, може бити, да је тај спахија-свињар већ почео, и ие без уснеха, да облеће око ње! Мапичка се учиии као да спава, само да не би слушала материно причање. — Бићо да је заспала! прошапта Хивра. Овде је, знате, била Килина са ћерком. — Еаква Килина? — Килина Вороњенкова . . . Хивра потанко исприча све што је Килина молила и шта јој је одговорила Марија Владимировна. — Управо, може се рећи, отерала је.. . А то није лепо, тако ми Бога није лено! . . . Клаудија Антоновна сваког је дочекивала, распитивала, добром речи тешила и према сваком била иријатна ... Да! А и како су је поштовали!. .. Верујте ми, чак су и старци, кад би Клаудија Антоновна ишла улицом, застајали, скидали капе пред њом и дубоко јој се клањали . .. „Опет о њој! Опет!" пролетало је по глави Маничкиној, те се окрете и леже на бок, лицем према зиду. Хивра и Зинаида Петровна ућуташе за часак. — Па реци ми, молим те, каква је то личност била Клаудија Антоновна? — упита полугласно Зинаида Петровиа, старајући се да не пробуди кћер. — Свугде о њој чујем... -— 0, красна је била! одушевљеним шапатом одговори Хивра: то је била личност! Кажем вам, то није била жена, него управо да кажем —- анђео. . . Баш добро рекох — анђео! . . . Шта је све оиа подиосила. Право рећи — мучеиица . . . И све по својој вољи, нико је није гонио, нико .. . Зна се да је учитељица само дужна да иисменоети обучава, а ничем другом, тако као што ваша госнођица и ради. А она... Госиоде, какве је муко она тЈодносила! — Шта је она била? — Како, шта јо била? Клаудија Антоновна шта је била? — Да, она. .. То јест од какве је породице? — Од велике породице! с осећајем поноса одговори Хивра, а тај је осећај био тако дубок да јој шапат и нехотице пређе у грудни тон: она је —• генералова кћи! Да! — Зар? — Генералова! ... Овојнм сам очима видела. .. — Шта си видела? — Видела кад је овамо долазио сам генерал, отац Клаудије Антоновно, да! .. . Дошао је сав, може се рећи, у злату: и на раменима злато, и појас златаи, и сабља златна, и медаља и друго ... А да шта сте мислили ? Мислили сте да је простакиња ? Не, геноралова кћи! — Па шта је њу нагонило? — То јест, да ступи у учитељску службу? — Да, да! — А Бог ће је знати. То не знамо. Знам само да је генерал доиста долазио из неког далеког града, ако није из самога Кијева. И она га је звала татицом. Звао је покојницу, и Бог зна како, да код њега, живи, али

она ни по што. Молио је, плакао пред њом; сама сам видела, како је плакао. А кад видо да му сузе ништа не помажу, поче и претити. Ударао је песиицом по столу и викао: ја ћу те иагонити, ја ћу те преко полиције, по етаиу, вели ... А она — ништа, ћути, само главом маше.. . И на послетку јој рече: па, вели, кад се тако противиш оцу свом рођеном, ево ти: одричем те се на веки-веков, и никаквог наслеђа неће ти бити од мене, никад ни до века! А она: какогод, вели, хоћете татице, али ја своје решење не могу ироменити ... И тада он оде. — А кажеш, била је млада? — Оасвим млада ... Око двадесет и три годипице, ето тако као ваша госпођица . .. А каква леиотица, Боже мо.ј, каква лепотица ! . .. — Лопотпца, велиш? — Унисана као на картама! Ако јо по вољи, могу вам њен потрет показати .. . — А зар има ? — Има. Ја га чувам на таквом месту где га нико но може наћи ... У орману . .. Оно, можда је и грех, али ја чувам као икону, јер мислим да је у ње душа била светитељска . . . Доиста! И ја сам је тако занолела, иокојиицу. Нека јој Бог душу 'прости . . . Ако хоћете, хајдемо у школу, показаћу вам . . . — Хајдемо, хајдемо, покажи! Зинаида Петровна веома се заиитересова о нортрету пређашље учитељице. Да јо била лепотица говоро сви: и попа, и попадија, и њихова кћи, и сиахија. У спахије се, при том, указа иа лицу мрачан осенак, који је, по свој прилици, еведочио да је измеђ њега и иокојнице била некаква непријатна историја. — Хм, да, била је лепа, то јо.ј се но можо порећи! говорио је он гласом као да би хтео рећи: а о свему би се другом још могло препирати. — Али, додаде он: чудна жена. — По чему то ? — Како да вам кажем? Ја мислим да она није имала довољно срца. — Без срца, дакле? — Не, не кажом „без срца". Што се тичо милосрђа према ближњем и... друго томе слично, била јо она, како кажу, и одвећ осотљива. Али разумећоте ме, — сама девојка у селу мора да нати од досаде и, тако рећи, треба да захваљује судбини ако јој пошаље човека пријатиог и љубазиог ... Разумете? Ја не говорим ни о чему онако... Него нросто да се време утуца! . . . Али она — ни опепелити!. . . Саме дрскосги.. . Била је чудна, врло чудна жена! .. . Зинаида Петровна сасвим је правилно разумела смисао те приче. „Биће да јој је предлагао, а она га отерала до ђавола!" објашњавала је себи у мислима. Обе жене уђоше у учионицу. VII Марија Владимировна диже се са посгеље. Веома се изненадила што је осетила интересовањо о нређашњој учи-