Nova iskra

- 162 —

жином роснатога јутра оне застајаху упијајући се свои јачииом у његову младу душу — живе као слике и јасне као дан. Његово детињство доле у селу, у лепом и милом селу, са његовим ниским кућицама, црвеним крововима и белим димњацима. Он виде танку ногнуту прилику своје матере са црним, жалосним и дубоким очима, са строгим, сухим и озбиљним лицем ; он виде широке иољане и рудиие, но којима је као чобап своје стадо гонно; сети се другова с којима је играо иопика и клиса; кад су Раћу Чикарића иолумртва кући однели, јер га ован беше у слабииу изубијао. Па се онда сети, јасноћом као сунцем осветљеном, своје туге, свога бола и јада, кад се у широком свету од једном нашао сам и остављен; оида кад је остављао село, његове ливаде и пашњаке, да се са Моравом здружи, да са њом подели јад и осаму своју. И као мирис ироцветалих ружа, као оштра свежипа зелених шума искрсну нреда њ и његова нрва младост, његови први снови о себи, о својој кући, о своме огњшпту... Јср до своје младости он не имађаше ништа што би могао обожавати. Душа је њогова жудела за извором, који би напитак учинио да младост заструји новим млазом сиаге и живота. Вера у њега била је, баш као и у већине осталих, у вршењу потребних обреда, у похађању цркве у велике свечанике, али јачега утицаја она није имала на његово биће. Мати му беше умрла. И свежи младић, чије је срце распињала нечувена снага за љубављу и животом, стајао је тако сам и без љубави. Али немирни дух морао је ноћи даље, к своме циљу, оиако исто као човек с пушком у руци што лагано ступа својој мети. И тада искрсну и она Цала, млада девојка, пуна живота и срчаности. Она је имала све оно што је његова душа могла обожавати. К томе је придошла и она тамна, судбоиосна чаролија, коју женско лице у сјају своје младости потнуио вршиОсећање које у себи носи не само обожавање него и трагове прве здраве иожудо. А за Цалом није узалуд нола села лудовало. Не беше момка оиде, који бар једном, жудећи за њом, ие би тајом уздахиуо. Бити иокрај ње, удисати врлину њена даха п пуноћу њених удова, то је било оно за чим је момчадија тако жудела. И бес неки тада уђе у њих; само јесу ли поред ње, пламеи им лицем шиба, а снага би за све да прихвати, и крв бесно јури и жиле се нагло шире. А већ кад опа запева, оида и старији оборе главу и на лицу им лепо видиш тугу за својом младошћу, за својим живовањем, за својом љубави . .. „Пазито", рекао је још онда Милија Кочић : „ноће то на добро бити. Оно је само крв и живот, а т-о у младости не иролази сваки нут добро". А она са сваким лепо и добро. Нико се није могао иохвалити да Цала с њим друкчије стоји. Како један, тако и остали: сви беху једнаки пред њом. Ако је Раћа Чикарић данас играо с њом као бесан, то су је сутра видели норед Станише Чолака, или би који други заметнуо шалу, али онако крупно, младићски ... И то све тако, док од иекуд не искрсну и он, Митар ковач, туђ и страни човек,

без рода и порекла. Нити га је когод знао, још мање познавао. Говорили су да је отуд пз „прека", из Иђоша, и да је овамо пребегао једиио због војске. За мало па се цело село свиче и нико зле о њему да рече. Имао је златне руке, и оно што уради, било је не урађеио, него иросто саливено. И Цала, оиа горда и охола Цала, која дотле ни за кога не хтеде знати, загледа се у њега на као да главу изгуби. Бос, манитост, помама обузеше јој и срце и душу, и ако је мати нреклињала да се остави њега, доишша са устакљеним хладним очима, са мрачиим суморним лицем. Не хте чути ии онда кад је она одгурпу од себе и прокле, страшно нрокле, већ одбеже са њим, тамо у град, у јад и невољу своју. . . Ко чешће једним путем ие нролази, време усне да и иреко њега разастре покров заборава. Дуго се још у селу говорило о Цали и њеиој судбини; тумачило на све могуће начиие и њој прорицао тежак живот и рђаве носледице клетве материне. Млад и нов живот са својом радошћу и жалошћу, што је затим настајао, снуштао јо заборавиосг на Митра и Цалу. Још мало говорило се о њима приликом смрти њеие матере, па јо сваки даљи говор ирестао. Само у Рајковој тужној и остављеној души још увек живо .је лебдела Цалина лопа слика. Тамо на дну њеном храиио је он свети храм своје нрве љубави, чист н неокаљан, у потпуном сјају његово прве лепоте. И док су други тражили да иађу узрок његову мрачиом челу, он је брижљиво затворао врата своје светињо, крио се у своје тужио скровиште и само ту био иотпупо сигураи. И Цалина лепа слика провлачила се кроз целу душу тужног усамљеника. Тада би он отворао своје младо, жедно срце и мисао се купала благо, меко и мило у успоменама на далеку довојку .. . Бат мушких иогу, који се лено чуо ио раскаљаном иуту, прекиде му његово размишљање н он се и сам окрете на ту страну. „Јоси ли ти, чико?" „А да ко би други, соколе?" бешс одговор и неки омањи човечуљак помоли се иза роснатога жбуња на другој странн. „Зашто тако доцкан? Од када те изгледам. Мислио сам, најзад, нећеш доћи." „Ех, и то би тек ваљало! А је ли чика кадгод цреварио ?" И уз малени брежуљак, што се одмах иснред воденице лагано одсецао, уснужа се нрво космата мала глава са улеиљеним старим Фесом, а мало после и цео стас и босе космате ноге са заврнутим црним дозлуцима. Микица Конин, или како су га у селу краће звали „чика", био је омален човечуљак, широких прсију и кратких ногу, са малом шиљатом главицом, усађеном у широка рамена, да се врат потпуно губио. Лице му беше тамно жуте боје са малим, лукавим и светлим очима и дугачким, ретким и риђим брковима. У целом селу и околини био је познат са своје доброте и оштрог језика који није могао никако да се смири, но је непрестано лапарао. Имао