Nova iskra

— 225 —

Београд, авгувта 1903. год

НОБА ИСКГ*Д

# лроле^а — МНДОШ П..ЋЈ4РКОВИ> к

(4)

вогубо осећао се Рајко усамљен. Једно баш и због тога што су му од својих најбли1ј жих једино успомене заостале, као свет у коме је он често тражио да свој сумор заборави, а друго, и у својој души осећао је остављени самостан. И у њему норађала ее тако честа и тако снажна жеља, да ову нразнину испуни мирнсом среће н задовољства, да у њој прослави сјајну свечаност младог и ведрог живота, без јада и невоље. И док је мисао јурила за том сгазом, његова се душа у последње време чешће заустављала на суморној и запуштеној кући тамо у врх села. Његове жедне очи стварале су пред собом бледо и измучено лице напуштене дивојке; свакога дана осећао је јасније, да га њена несрећа све више себи привлачи, сваким покретом њезина стаса, сваким погледом уморнога лица. Изгледало му је да мора к њој; осећао је како му отпор из дана у дан слаби. У великој неизвестости и сам није знао шта ће отпочети са собом; час у недоумици, час у страху, као човек који је свестан да се ближи обронку. И онда би сумор још јаче обузео његову душу, док се снага подавала једном једином снажном спасу: тешкоме послу, који је обично собом носио и крајњи умор и благословени сан. У томе га и зима затече. Она наиђе снажно, од једном, без икаква наговештаја. Морава беше за ноћ стала и сад је ваљало гледати да ее тумбаси и воденица избаце горе на обалу. Од ранога југра мучио се са чиком и још неколико сељака, док најзад не успеше, промрзлих удова и са хладноћом до саме сржи, да његово љубимче отму утицају леда и тешких санти. Мокар и прозебао скроз и скроз, седео је у сутон тога дана у својој колебн. Велика ватра на ниском огњишту издизала је у вис своје бледо жуте пламенове и

Рајко збиља осећаше како топлота постепено крави његове промрзле удове и како се неко топло осећање задовољства разлива по његовој целој унутрашњости. Чика беше отишао до среза, камо су га пред вече одзвали. С њим пак у колеби било је још неколико чобана. Јер како рад у пољу не беше још са свим довршен, то им је и стока остајала још на пољу, по трлима, а и они сами морали су остајати због ње ту на ноћишту. Затворивши стоку још раније, они су се обично скупљали поред чика-Микице у Рајковој колеби и овде дуго остајали у саму ноћ или крунећи кукуруз или правећи врбове котарице. Рајко се лагано диже са свога седишта, баци повећи нарамак суварака на ватру и наслони се лактом у удубљење од малог, ниског прозора. Он погледа у месец што се отуда иза општинске шуме лагано и постепено помаљао. Као какав застор од злата и сребра лежала је сјајна месечина у пуном сјају своје лепоте преко црне намрзле земље, преко мртвих, поораних њива. „Опет ће мраз ноћас", рече Рајко гледајући у ведро сјајно небо, осуто хиљадама ситних звезда. — „Баш добро што са воденицом данас свршисмо. Иначе ноћашњи мраз нанео би јој квара за цело". „Мислиш да ће ноћас заледити?" упита Жикица Отенанов и машицама стаде жарити ватру. „Само ако тако дуже потраје, на сваки начин" одговори Рајко. „Ђавољи посао! Помислих данас, отпашће ми руке. Тако бејах промрзнуо. Није мала ствар, онолику тежину извући из воде. А после, и ланци. Прихватиш ли само, рука ти остане на њима". „Баш зимарано отпоче. Дуго је још до Светог Тривуна". „Мој баба вели имаћемо добру годину",^додаде мали Здравко Јанићијев.