Nova iskra

— 267 —

фати-Султан ПРИПОВЕТКА ј€д€]-()\ јов. тт г )?тш

XVIII ирота Фати-еудтан! Још живи, али болује, тешко болује. Еад је веичаше с мулом понова, однесоше је мајци, по њеној жељи; и никад од тада не виде муле, мужа свога, нити јој он дође, нити га она позва; не помену га. Као красне Топлице ваадух, што мирисаше на мајкину душицу и на друге лековите траве, прошлога лета, тако је сад опорави оно што удари Шемси-паши катран на лице и подиже Исмаилу турбе. И још јој боље би кад се опрости бремена. (А опростила га се много, много пре рока.) Она се опоравља, а

Сирота! А док сасвим не леже, мало, мало, па бело.ј робињи на само, на ухо : „Зулои! Ва Божју љубав ! Носи шиљте тамо, онде, крај капиџика . ..; води ме тамо." — Чучук хаиум ?. . . — Тамо сам ја бнтла; у сестриној је башчи чучао он, Исмаил... Аман! Како ми је било онда, Зул®и;а сад!... — Кс'мет (судбина), чучук ханум. — Таксират (несрећа), ЗулФИ. И простре јој ћилим и шиљте робиња, и хоће да је пов?'де . . . — Дај јашмак, ЗулФи, да покријем главу, дај бројенице: на хаџилук идем.

Соврашице у Средњој Добрињи

мајка види па се нада, радује се; Вогу се моли и дању и ноћу, на јави, и у сну шапће молитву; не испушта бројенице из руку . . . Али Фати ба добро само до пролећа, па опет рђаво, потајне грознице, кашаљ сух, све чешће... Вај, пролеће! Кад се топи снег и бујају реке и потоци, кад цвета кукурек, кад ниче трава: кад се сва природа из мртвога сиа буди, Фати-султан се спрема за мртви сан. Што би вмама, дервиша, па и поиа, све јој очита молитву, једну, две, дуге молитве; а на њеним грудима, испод кошуље, на ибришим врвци, хамајдије, мале, велике, од урока, од намере, проклете намере, од страха, и од севдаха... И што се икад, међу булама, знало, а и сад знаде лека за ову несрећну бољку, верем (суху болест), мајка га набави, даде га кћери: али, вај, узалуд, одсеченој глави лека иема. Иснрва у постељи дан, на ногама два; после на ногама дан, у постељи два. Тако, тако, док сасвим не леже. ..

— Чучук ханум! — Ту је моја Мека, ЗулФи, Ћабе, ту је мој хаџилук . . . И робиња је одведе тамо, а она седне на мекано шиљте: провлачи бројенице кроз прсте, испрва, шапће молитву; а после мисли, занесе се: Исмаила душом гледа, ту крај капиџика, с Исмаилом у души говори; гдеда му очи, њој миле, сдуша му глас, њој сладак . . . И иајпосле моли робињу да јој куца у саз и пева: о севдаху, о ашку, о Меџнуну и Лејли, двоје драгих, што се толико волели, па се не узели: умрли обоје уочи ђердека ... 0, како су лепе те песме, како је слатка та туга. И она је ту исту тугу осетила, као Лејле, Лејле-ханум.. . Па јој дође мило, лако јој је, наслони чело на свето место, на место где је Исмаил био, њој о севдаху зборио, њено лице прстима додириуо, своје прсте љубио, и њене уено, најносле, вреле усне, сад изгореле, много, од еилне ватре; очита молитву, ту, она болна . . .