Nova iskra

— 322

Изгуби мајка јединца сина, па ее неверна уста опе г 1 насмеју." „И данас је била тамо. Не може дан проћи, а да се гробља не дотакне. Ове је искитила цвећем. Ономад је однела велики бокор беле зимње руже." „Да ли ће то за њу бити добро да непрестано на то мисли ? Мени се чини, да одлазећи тамо она само сгаре ране поново позлеђује." „Говорила сам и ја, али је на томе и остало. Видим пак, да је у неколико разгали, кад почнемо говор о детету. Понекад ми целога дана говори само о њему. „Видиш ли, дадо, каже ми, до сада би мој Ранкић већ проходао. Можда би већ почео и тепати. Ах, Боже велики, за цело би сада чула и прву слатку реч Али нема, нема!.... Он је сада горе међу анђелчићима. Тамо се за цело неће знати зато, што није имао оца " И онда ми под сузама стане показивати шта је све за њега наспремала: и кошуљице и чарапице и бенкице Оад све то тако стоји празно и пусто..." „Боље би учинила, кад би то коме поклонила. Овако ће је све то само опомињати и њој бити теже и несносније." „Рекох јој и ја, али она вели да јој је то једина утеха." „Нека има бар штогод", одговори Микица. Око смрти детиње Рајко се и сам беше нашао тамо; сандук беше сам направио и донео. Али од тога времена он није еилазио доле до села, једно због свога посла, који се овога пута беше нагомилао више него иначе, а друго хтео је оставити самој себи. Било му је тешко гледати ону безграничну тугу у њеним очима. Знао је, како сузе тешко падају на његову душу. Најзад мислио је да је ту Марта са чиком и да су они за такве ствари много искуснији и нодеснији. Али му чика једнога дана рече: „Зашто не свратиш и нама? Изгубио си се, као да си у воду пропао. Внаш да и тамо код ње није све у реду. Од како оног детета нестаде и она је престала да живи. Пре си је бар могао видети насмејану и чути глае са њених устију. Она много страда. Ови смо ее поплашили. Ни Марта не зна шта ће с њом отпочети...." И он оде, и ако је мислио, да ће његово присуство још најмање помоћи. Затече је дома саму украј огњишта. Седела је непомична на ииској столици иаелонивши главу на дланове. Ко зна, од када је тако седела. Дице јој једва могао сагледати испод црне жалне махраме. Било је потпуно бледо и бледоћа његова још јаче је одударала од црнине на њој. Испод очију видели се велики, модри колути, а иснод дугих трепавица тупо је гледао уморни, оловни поглед, који се и на њему заусгави тако потпуно без израза. Он јој се лагано приближи. Отопљени снег са његових ногу остављао је за собом траг на земљи. „Дало!"

Она подиже у неколико главу, али и даље осга тако непомично и на столици седећи. Рајко се спусти на другу столицу покрај ње. Јара од пламена удари му у лице и он се одмача даље од огњишта. „Цало!" понови он. Она подиже главу и дуго га погледа угашеним, мртвим очима. Сенка нека прелете преко њезина лица. „За име божје, дођи к себи!" Она промрља нешто неразговетно, више за саму еебе, и окрете поглед у празнину. Као да је одсев смрти лежао на овом бледом и од страдања чисго окамењеном лицу. „Не могу, Рајко !" рече и не погледавши га. „Боли!" Он не могаше ништа одговорити. „Њега нема више... и ја не могу даље..." Глас јој је звонио понизно и слабо, па ипак у срце нродирући као дуги, беспрекидни узвик. Неколико тренутака прође. Рајко хтеде нешто рећи, али у грлу осети нешто рапаво, сухо; језик му тежак и он га једва могаше покренути. Нека неодређена жалост увукла се у његову душу: тамно очајање, које у позаднини сваке човечје љубави бди, пробуди се у њему. Умореност њена преносила се и на њега самог; она је још јаче притискивала тешке, некретљиве мисли његова мозга. „Сузе и опет сузе...." отпоче тихо, лагано, као да га је страх било и од самих речи... „Целога живота плачи, али бола са душе не исплака; он је ту још и уједа као со на рани крвавој.... Ах, Господе наш велики, зашто бар и мене не узмеш једном? Зар тамо горе нема места и моме спасу?.... Шта ћу ја овде? Мога детета нема више, и ја живим још..." Она погури још више главом. На слабој светлости оцртавао се велики, снажни и мрачни лик... „Тамо доле покрај најина гроба спава сад и мој Ранкић.... можда је најина душа са њим; она бди над њим и она га чува, кад ја то овде нисам умела... Јест, јест, не би њега онда нестало, еамо да сам ја пазила; гледала сам више себе и своју невољу него њега еамог. Зато је и казна одмах дошла... Оамо и ти, Боже, не делиш правду велику... Зашто и мене пиеи узео са њим?.... Где може дете нејако без мајчице своје ?... Је ли, Рајко, и то је иетина? — Сва деца невина одлазе у рај..." Рајко махну главом у повлад. „Знала сам ја то!... Како ли тек мора бити лепо тамо!... Куд год се окренеш, све само цвеће; леје од љубичице, мајкине душице и каранФила; па бокори од руже, главе од божура.... Ове тако једно до другога.... Једва да можеш проћи, да на цвеће не станеш... Па онда тице, све лепе, шарене, са позлаћеним перјем, рајске тице.... Оне певају тамо слатко и глас им се губи у мирису цвећа... А туда пролазе као шарени лептири невина деца; она су сад сви анђелчићи; тамо је и мој Ранкић, међу њима; тамо је његова мала, невина душица...." Главу беше спустила до самих колена. Из мртвих, растројених очију лако су се одвајале тешке бледе сузе. Није то било више потресно јецање у наручју друга и пријатеља, нити пак на тонлим мајчиним грудма да се