Nova iskra

Дипи куће зелена капија која се расклиматала, те с тога није никако ни затворена. Кад се Уђе у капију, наиђе се на велики трем, са чије су обадве стране по две собе. Дечко уђе први и спусти ствари у трем. — На два гроша, — рече му Драгутин и уђе брзо у собу која је била с леве стране. У малој, бело окреченој соби, лежао му је отац. Са источне стране виси икона Ов. Николе, а једно кандиоце горуцка испод ње. Запара; неколико жена и људи седе и тихо разговарају. Драгутин уђе брзо и приђе журно очеву кревоту и не поздравив се са женама и људима. На дрвену, ниску кревету лежи поребарке ЧичаМита. Видела му се само глава и једна рука, остали део тела био је покривен. Лице сухо, јабучице испале, бледе; брци велики, соди, иду до ушију. Једно му је око било затворено, а друго врло мало отворено и црвено. Уста мало растворена, а из њих вири дебео, испуцан и сав поцрнео језик... Чује се тихо кркљање, а она рука што је била на покривачу тресе се готово неприметно. — Тале, тале! — узвикну Драгутин тихо и несвесно притврди цвикер на носу. — Тале, ја сам то !.. твој Гаги! — говорио је дрхтавим гласом и миловао га руком по образима. — Зар ме не познајеш ?!. Твој Гаги је ту... ту је и Отева... Да видиш колики је већ! Чича-Мита отвори мало више оно отворено око, као да је нешто разумео, али су се усне тресле и даље заједно с руком, па после полако опет му се око врати у првашњи положај. Драгутин га помилова опет но образу и окрете се онима у соби: — Хладни, хладни!.. На од кад овако не може? — упита их и нољуби очеву руку, а из очију ударише му сузе. — Лепо је, брате, ишао у варош. Шалимо се ми с њим, све га питамо: Оћеш ли скоро, чича-Мито, Станики! Кад у понедељак он паде на сред улице!.. И шта ти је чича-Мито, и шта ти је ?.. Ништа не помиње. Није се од онда разабрао, — рече једна жена и устаде полако са столице. — Баш преко пута моје куће и пао је, — рече гласно један чичица: — наједаред паде!... Здрав јо био, али године су то, године... Драгутин остави за час оца и рукова се са свима редом. — А је ли ово твој син? — упита га једна остарија жена. — Јесте, то је Стева... Јсси ли се поздразио? упита он сина.

— Већ момак за женидбу! — рече један чичица каД се ноздрави са Отевом. — Расту деца... Знам кад је био оволишни, — рече он и показа руком коликлј је од прилике био, — па ми дође у дућан. — „Дај ми цица-Јово за све пале сесел!" — каже он мени, јес' Бога ми!... — и чича Јова се насмеја: — Толишни је био... Драгутин седе опет поред оца; гледао га у лице, миловао му чело, образе, — а чича-Мита је онако исто тресао руком и мрдао уснама. Стева је чешће излазио из собе. Било му је до зла бога досадно... Фењери су упаљени. Тихи ветрић лелуја лишће на багремљу, које је било дуж улице засађено. Лишће шушти а из даљине допире монотони крекет жаба... У соби јо

Ј. Гринхут

На умору

било све тихо... људи су говорили шапућући, а кандило је једва осветљавало собу... Око осам сахати пође Драгутин са сином у „Шарену ка®ану". — Какав је, јадник! — говорио је он успут сину. — Ништа од њега!.. Стеван сагао главу и лупка штапићем по калдрми. — Је си ли видео како му лепо стоје брци? — упита он оца при уласку у ка®ану. Уђоше у собу за ручавање. У једном ћошку седео је један мантијаш, а до њега председник суда, мали, здепаети човек, главе пљосиате, носа дебела, очију зелених, разрок. Из дебелих усана вире крупни, жути зуби; око црвена му поднадула лица би^а-^е^ррВ^^брада. Хеј Драгутине, —/^к%у ;рн ч^*^рагутин уђе . — оди овамо.. ^:;де\^кесмо ! — и клатећи се

он усгаде тешко од стола

са сином,

. 'V 4 ,-' V ^У,- , Ј