Nova iskra

— 12 -

кзвијене огњене језике умотавају дрвеним обладима дима; људска крв и мртве беле главе са црним брадама... Ове то беху појаве неке загонетне и безумно зле силе која жели да човека сможди, све то беху гневни и тајанствени привиди. Било их је пуно у ваздуху, те се сакривају у цвећу, шапућу о нечем и пружају коштаним прстима на Ваљу; посматрају га из врата мрачне собе, кикоћу се и чекају кад ће лећи, да се нечујно ускомешају више његове главе; гледају га кроз мрачне прозоре из врта и тужно плачу заједно са ветром. И све то зло и то сграшно узимало је иа себе лик оне жене што је долазила по Ваљу. Много је људи долазило у кућу Григорија Арисгарховића и одлазило, па се Ваља ие сећа њихових лица, али ово лице дубоко се урезало у његову сећању. Било је дугачко, мршаво, жуто као у мртваца, осмехивало се лукавим, претворним смехом, од ког су се извлачиле две дубоко боре поред усана. Чим та жена узме Ваљу, — Ваља ће умрети! — Знаш, рече једном Ваља својој тети, подижући се од књиге: знаш, — понови он својом обичном разложношћу и погледом што га не скида с очију оног с ким говори: ја ћу те опет звати мама а не тета. То је лудо што ти кажета да је та жена — мама. Ти си мама а она није. — Откуд? сијну Настасија Филиповна као девојка кад је похвале. Али заједно с радотаћу осећао се у њезину гласу и страх за Ваљу. Постао је тако чудан, страшив; бојао се да сам спава као пређе; ноћу је бунцао и плакао. — Тако. Ја то не знам да испричам. Боље питај тату. И он је тата а не теча! — одлучно одговори малитаа. — Не, Ваљице, то је истина: она је твоја мама. Ваља се размисли па одговори тоном Григорија Аристарховића: — Чудим се, откуд у тебе та ђаволска особина да се испречавата! Настасија Филиповна удари у смех, али, кад леже спавати, дуго је разговарала са мужем који .је бобоњао као турски бубањ, псовао брбљивце и кукавице, а после, заједио са женом, отишао да види како Ваља спава. Дуго су и ћутећи посматрали лице заспалог малитае. Пламен од свеће трептао је у уздрхталој руци Григорија Аристарховића, те је давао Фантастичан, мртвачки израз детињем лицу, белом као онај подглавник на ком се одмарало. Изгледало је као да их из оних дубоких, тамним дупља под обрвама посматрају црне очи, праве и оштре, као да траже одговора и прете несрећом и незнаним злом, а усне се кр®ве у чудан, ироничан осмех. Баш као да се на ову детињу главу спустио озрцај оних злих и тајанствених, чудовишних привида који се беху нечујно ускометаали око ње. — Ваља! — преплашено шану Настасија Филиповна. Малиша дубоко уздахну, али се не покрете, као да беше окован сном смрти.

— Ваља! Ваља! — нридружи се гласу Настасије Филиповне и уздрхтали глас мужа. Ваља отвори очи, осенчене густим трепавицама, затрепта од светлости и скочи на колена, блед и преплашен. Његове голе, мршаве ручице сасгавише се, као драгоцена огрлица, око лепог и пуног врата Настасије Филиповне; завлачећи главу у њезине груди, жмурећи што је јаче могао, као да се плашио да ће му се, и преко његове воље, саме оче отворити, — шаптао је: — Бојим се, мама, бојим се! Не иди! То је била рђава ноћ. Еада је Ваља заспао, ухвати Григорија Аристарховића асматичан напад. Тетако је дисао, а гојазне, беле груди дрхтаво су се подизале и спуштале под леденим компресама. Тек се пред зору смирио, те измучена Настасија Филиповна заспа с мишљу да јој муж неће преживети растанак са дететом. После породичног савета, на ком је било решено да Ваља чита тато мање а да се четаће састаје са другом децом, почеше му доводити малише и девојчице. Али Ваља већ од првог састанка омрзну ову глупу децу, немирну, букачку и неучтиву. Ломљаху му цвеће, цепаху књиге, скакаху по столицама и дераху се као мајмунчићи кад их пусте из кавеза; а он, озбиљан и замишљен, гледао их је са непријатним чуђењем, одлазио Настасији Филиповној и говорио: — Како су досадни! Ја ћу код тебе да седим. Увече је поново читао, а када је Григорије Аристарховић, љутећи се на те глупости што не даду деци да се приберу, љубазно покушавао да м^ узме књигу, Ваља је ћутећп, али одлучно, одбијао и привлачио је к себи. Импровизовани педагог збуњено је одсгупао и срдито пребацивао жени: — И то се зове васпитање! Не, Настасија Филиповна, ја видим, теби више личи да се с мачићима носиш него ли да децу васпитаваш. Гаспустила си га, да му не могу ни књигу узети из руку. Не вреди ни говорити, како си красна васпитачица! Једном изјутра, док је Ваља с Настасијом Филиповном доручковао, упаде у трпезарију Григорије Аристарховић. Шешир му пао на затиљак, лице ознојено; још с врата повика радосно: — Одбио! Оуд је одбио! Бриљанти у ушима Настасије Филииовне засијаше, а ножић звекну о тањир. — Је ли истина? — упита га загушено. Григорије Аристарховић уозбиљи лице, да би се видело како, доиста, исгину говори, али брзо заборави своју намеру, те му се све лице покри мрежицом веселих борица. Затим се поново присети, да му не достаје озбиљности са којом се саоптатавају тако крупне новости, те се намртати, примаче к столу столицу, метну на њу шешир, али видећи да на њу не може сести, узеде другу столицу. Оеднувши, озбиљно погледа Настасију Филиповну, затим Ваљу, подмигну Ваљи на жену, и тек после овог званичног увода отпоче: