Nova iskra

- 15 —

Ј1 а м ^ е њ е

риродина књига дивна, Пуна миља, пуна чара, Преда мном се свако вече Сама шири и отвара.

И ја из ње читам небо, Месец, звезде, мир жељени ; Читам тајни живот онај У безмерој васељени.

И тако се све до зоре Са чудесном књигом бавим ; А кад живот из сна прене Ја све опет заборавим !

Сој^О^ЕјАНИН

/Гесшд )\ндрејев

књижевна слика

I.

оман и уметничка приповетка у рускоЈ књижевности воде свој прави почетак од Гогоља, који у трећем и четвртом деценијуму прошлога века положи темељ згодно спојеном натурализму и идеализму рускога романа. Водећи своје порекло из Француске литературе, руска се лепа књижевност пером Гогољевим и његове плодне школе кристалише и добија чисто руски тип, при свем том што не заборавља на универзалне елементе, с помоћу којих руска књига добија право грађанства и онде одакле до сада позајмљиваше угледе. Школе шранцуског романа увек се одликују једна од друге; ако је идеалистичког правца, заборавља на натурализам или реализам, и обратно. За то примером нека послуже Жорж Санд и Вола, који је знао само за свој грозни нож анализе, који је гледао само грубу реалност, уверен да је на тај начии исцрпена задаћа уметничке кичице, која у његову кабинету тако ипширно и без устезања уме да стварност разломи на еитне комадиће, да је аналише и проучи, па да је такву пружи читаоцу. Код Гуса све до сада није тако било. Девиза „ 1'аг1 роиг 1'аг!/', при свој њеној законитости, није потпуно примљена, или боље рећи: попуњена је. Јер руски натуралист опет не престаје битп идеалистом, као ни овај натуралистом и реалистом. На пољу руске лепе књижевности нема идеализма који пружа руку мистицизму, као у Француској, нити натурализма који се грли с грубошћу и оставља читаоца да блуди по гробљу разбијених нада, да с ужасом гледа на драму живота, немајући ни пене за коју би се могао ухватити. Докле, на пример, тако ради Зола, водећи нас, по крчмама и ужасним избама, цртајући свугде лом, дотле Достојевски — и ако истински претеча највећег скептика Ниче-а — излазећи из мрачних лабирината сибирских тамница, опет узвикује: ако заиста нема другог живота, него овакав какав нам се чини, са идеалима разбијеним на комаде и у прашину, опет ваља баш

на тим рушевинама створити живот

Песимизам Бајрона и Хајне-а, скептицизам последњих дана, Шекспирово „бити или не бити", мучења Фауста, све је то нашло добар темељ и у Гусији. Свака бољка на души мисаоног човека Германије и Француске, Енглеске и у опште Запада, како то овде крсте, с немањом је интенсијом и овде одјекивала. Али поред свега тога што су Толстој и Достојевски при свом пословању долазили на оне исте страшне распутице на које и Ниче, ипак их скептицизам не шчепа у своје ледене шапе, него се увек сећаху, при свој објективној работи и полету мисли, да су дужни бити „учитељи, пре свега, руске земље". Улазећи унајзаплетенијапитања и мрачне кутове душе човекове, решавајући природу света и човека, гледајући на страшну стварност, ипак не нађоше да животу нема смисла. После онв пустоши, завештане прошлим веком, поред свег тог што у данашње доба многи мислиоци веле да је најбоље и најпаметније не одрицати и не тврдити, човеку на души опет остаје нека ружичаста нада, неки пламичак дубоко сакривен, који час очас прозбори тихим и слабим гласом, да није све црно као што се мисли и да прогрес и култура спремају пут лепшој будућности... Ето у чему је велика заслуга руског романа и иред Гусијом и пред Јевропом. Тиме треба онравдати онај леп пријем на западу руске књиге, оно моћно: „назад ка