Nova iskra

__ 44

„Пооледњи пут!" одговори Вдадимир. Купим једну ружу од цвећарке и уденем је у руиицу на левој страни његова капута. Осетила сам његов дах на својим рукама, докле сам удевала ружу, и никако нисам могла да учврстим придевачу. „Хвала!" рече ми. Узмем из касе три Франка, што сам их имала као зараду, и њему их дам. „Хвала!" рече ми поново. Вила сам све вече радоена, докле ми Владимир не рече: „ С ова три Франка отпутоваћу на недељу дана. Кад се вра/гим, одужићу Вам се." Кад је опазио мој покрет, додаде још: „Оамо Вас волим!" И докопа моју руку. Вила сам као убијена, што путује и што ми не хтеде рећи куда, и ако сам га одмах упитала. Ове, цела ка®ана и сви гости као да се окретаху око мене; не могући више издржати, растужих се и докопах му обе руке. „Доћи ћу Вам после недељу дана" рече ми и устаде. Чух наплаћивача кад ми каза: „Дакле за две недеље излазите из радње." Па шта је с тим? помислих у себи. Кроз недељу дана опет ће Владимир доћи. Али кад му хтедох захвалити што ће се опет вратити, — био је већ отишао. После недељу дана, када се вратих кући, затекох писмо од њега. Писао ми је неутешно, јављао ми је да је отпутовао за жутом дамом, да ми новац не може никад

вратити и да га је новољн саовим сломила. Ва тим назва еам себе проналом душом и потписа се „Роб жуте дамо". Тужила сам даи и иоћ, али се ничим ие номогох. Седмог дана носле овога изгубих своје место и морадох ново тразкити. Јављала сам се ка®анама и хотелима, обраћала се нородицама и иудила своју службу. Ове узалуд. Доцкан увече куповала сам све новине и код куће пажљиво читала све огласе. Мислила сам: можда, ћу моћи спасти и себе и Владимира... Оиноћ му нађох име у једним новинама. Чим сам прочитала, етрчала сам на улицу, лутала којекуд и вратила се кући тек пред зору. Можда сам негде епавала, можда сам, не могући даље ићи, преседела где на каквим степеницама, — не знам... Читала сам и данас. Први пут сам све прочитала синоћ, кад сам се кући вратила. Домила сам руке и пала на столицу. Брзо за, тим пала сам на земљу и држала се за, столицу. Шакама сам лупала по поду, за све време докле сам размишљала. А можда нисам ни о чему ни мислила, јер ми је у глави била таква бура, да ништа ниеам знала о себи. Устала сам кад сам се примирила, на сам изашла из куће. Доле, на уличном углу, којег се сећам, дадох старо.ј просјакињи један грош и рекох јој: „Ово је од госнодина у сивом оделу. Ви га знате." „Јесте ли ви његова жена?" упита она. Одговорих јој: „Пе, — ја сам његова удовица." Превео ц.

„Дртвачкм сат" Оцу моме?.. Браћи?... Жени? Немој! Ћути !.. Прво мени ! И ућута... Он је знао Како би ми било жао, Па је сгао. И прође ме брига свака Јер му не чух: цика, цака! Не плаши ме песма нујна, Јер је самиом младост бујна... Ал' гад поче... Ко то плаче? Младост моја?! А он заче Много јаче. Сграшно звони песма така: Цика, цака, цика, цака! Р. Ј. Одавит^

ика, цака, цика, цака.. Страшна слутња : нова рака ! — Је л' то Усуд мени дао? ...Гле, њему је ваљда жао, Па је стао ! Та смрт ће ми бити лака. Де, откуцај: цика, цака !