Nova iskra
— 56 —
— Да добро, саградићу ти кров на врх воде н то од чиста крисгала! — Али на дну океана екривају се змије и друга страшила! Бојим се Господе. — Или можда жудиш за бескрајном пустињом? — Ох Воже, та у њој су непогоде и буре свејсднако. — Па, шта да радим с тобом, човечји цвете?!.. Скривене пећине нуде светим пустињицима скровишта и мира... Па да ли не бн хтела у њима боравити? — У пећинама је, ах Творче, тако мрачио! Кришиа седо на један камеи и спусти главу у дланове своје. Бајна мома стајаше пред њиме плашљива и уздрхтала. Међутим се благо лице зорино већ поче разливати по своду небескоме. Палме, бамбуси и језеро блистаху се у злаћаном сјају. Бели лабудови и чапље ударише у јутарњу песм/ на обали језерској, а пауни им одговараху. И баш у том тренутку зачу се свирка и заорише се хармонични гласови човечјега грла... Као да се какав небески дух појавио... Кришна се трже и диже главу. — То је Валмики што зору поздравља!.. И наскоро се откри застор од цвећа, што га досад покриваше бршљан, а на језерској обали указа се Валмики, песник љубави и срца. Угледавши преображени лотов цвет, запева химну, али му лира испаде из руку, те их спусти малаксале и непомичан остаде, као да га је Кришна у један мах скаменио. И Бог задивљено рече: — Освести се, Вадмикц, и проговори! И Валмики проговори и рече: — Волим! То је била једина реч, што му је пала на ум, једина што је у овом тренутку умеде рећи. Божанска воља свемогућега, Кришне приведе мому срцу песникову, оном срцу које је чувао и неговао само за лотов цвет. Ведро, смешећи се као летњи дан, уђе лепа мома у посвећени јој стан. Али тек што јо спазила боре срца песникова, када наједаред поче дрхтати. Као да јој је студен, оштар ветар шибао нежно и благо лице. И лотов цвет побледе. Кришна се веома зачуди и упита: — 0, човечјим обликом заоденути цвете, зар се и песникова срца бојиш? — Господе, одговори мома: какво си то место изабрао за мене? У том једном срцу видела сам све: и високе горе, и морска страшила, и голе нустиње, и непогоде и буре, па и оне скривене пећине! Зато се бојим, Господе.
Велнки и мудри Кришна јој овако одговори: — Нека те не мори страх, човечји цвете! Ако је у срцу песникову снег, — ти буди пролетњи дах који ће га откравити; ако су у њему дубоке воде, — буди му бисер; ако ти око опази у њему пустиње, — засади у њима цвеће љубави и среће; ако ли у срцу песникову наиђеш скривене пећине — ти им буди сунчаии зрак што ће унети светлости у дубоки и велики онај мрак... Валмики, којему се међутим повратио говор, жудно и страсно преклињаше : — Да, учини то и буди благословена!... Миилаи Л. Попови^.
НЕРОЂЕНИ — ЈГавле ремер —
Како смо срећно живели док се не родисмо! Било је то у нокој мочвари сасвим на крај света — унраво ондо где се сустиче, за људско сазнање, ограниченост и бескрајност. А мочвар у којој смо ми живели била је иза саме ограде. Седели смо обично на широким лисговииа водених ружа. То нам је било одређено као лична својина, а и као место за играње; то је наше мало царство. Били смо са свим мала, још нерођена деца, те нам је лист водене руже пружао довољно места. Живели смо срећно, јер нисмо имали жеља. Вера и сумња за нас су са свим непознати гости. Никаква мисао не мрља чисто огледало наших душа. Не знамо за садашњост, не знамо за нрошлост па ни за будућност. Брчкали смо се по води, а кад би нас капљице квасиле, звонко смо се смејали, својим кртим, јасним смехом! Рођен човек не зна за тај смех; његов смех је само противност плачу, али никада прави смех.... Па ипак нешто је било у нама, неки неодређени страх, нешто што нам није дало да будемо потпуно срећни. Често управљасмо сво.је погледе и преко ограде, питајући се: „Шта ли је тамо?" С времена на време прилазиле су нам неке велике, беле птице са таиким, сувим и црвеним ногама. И иехотице их сматрасмо за своје непријатеље, а чим би нас погледале — скакасмо у воду као поплашене жабе. Па ипак велике беле птице уграбе покад: некад једно од нас, некад и двоје, а некад чак и по троје. А кад велике и беле птице полете преко ограде, чак из даљине чује се нлач и вика уграбљених другова наших. А за што плачу? ПГга ли је тамо ? Прев. А.