Nova iskra

— 107 —

— Добро! Дакле у Нодељу, пристаје Пера. — Море, иеће бити згодно у Недељу. Што баш у Недељу? примећује г. Таса виши чиновнпк Штедионице а сем тога изврсган весељак и одличан певач и ноћник. Ко ти Недељом не долази! Ја никад недељом не марим да идем... Ниси, брате, сам; ниси комотан. Све саме неке куварице п хармонике; неке Фамилије с бабама и бебама, с цуцлама и јастуцима и шареиим дечјим обручима за гимнастику да се деци ноге развијају!... Еуд год погледаш, само видиш повешане сукње по дрвећу и широке шлицеве по трави... — Право кажеш! веле сви. — Море, боље је ипак у Недељу! бранп Пера свој предлог. — Каква Недеља. Ама пе л' вам рекох мало час. Не ваља Недељом!... наставља Таса. Сети се само оне галаме. Нисам вам ни поређао сва недељна чуда. Кад помислим само шта све мора човек да чу.је и да види, просто ми се смучи! Слушаш целога дапа неке песме које је јопг твоја баба девојком певала; слушаш неког шаљивчину за кога нико жив није чуо и знао у вароши да је шаљивчина, па ни он сам — а тамо Недељом у пољу прођаволио се и он, па збија шале, и, некаво... ђаво ће га знати... па и смеју му се! — Па деца што вијају лептире... па онда она са пиштољчићима што оће очи да ти истерају... па ти се сруче тек од некуда неки ђаци са

ботаничким кутијама, са патриотским песмама „Пушка пуца а топ рнче" и са озбиљним и сгрогим про®есорима... Па неке пијане кал®е што певају „Настала је слобода" а погледају све на твоју страну... Ех, не ваља, не ваља! Воље сто пута, боље радним даном... У Петак... — Тада је опет пуно Чи®ута. — Онда у Среду... — Добро! Пристајемо! рекоше сви. — Присгајемо! вели Пера. Ва тим се руковаше и нођоше. И још једаред утврдише засигурно: да прве Среде дођу неизоставно сви на цео дан код Ајдучке чесме, и онда се поклонише и одоше. Пера и Биса журно корачаху онако испод руке кући. Успут је Биса пребацила Пери што је лакомислеп; што свакога назива својин пријатељем и ако тај није тога светог имена вредан. И кад је Пера смешећи се запитао на кога се то односи, Биса му је, после малог устезања, најзад признала да је реч о г. Паји најјачем акциоиару штедиоиице Н.; да јој се он никако не допада. Хтео је, вели, да јој се нриближи, али она га је фипо усекпула; запитала га је: кад ће бити прстен његове кћери ? а он је онда, вели, као поливен одмах заћутао. — Хехе! осмехну се Пера. Где је меда, ту је и облизивања; а господин Паја се вечерас преварио ка' оно чела кад је пала на брус да се меда набере!... (СВРПШЋЕ СЕ)

ескрајно широка спавају под ледом Мртва, бела поља изумрла давно Једног тужног дана у сутону бледом Док падаше сунце крваво и тавно.

С усамљеног дрвл>а не шуморе гране Песму премалећа, живота и снова, Ниги прича срећне и минуле дане Г[акћући злослутно јато гавранова.

Тужна драга моја! кроз много векова На хумкама нашим поникнуће трава, По њима ће ходит поколења нова И наш спомен скриће покров заборава. Пе буди ми сетна! Љубави и среће И младог живота уживајмо сласти, И срца нам, веруј, зажалити неће Када једном падну — уморна од страсти. Милутин Јовановиц