Nova iskra

Димитријевић Цинцарин и« Параћина, коме би у то доба било преко 120 година. Ова околност порађа сумњу, да је наломена о смрти Еосте Циндарина на „Рашави" можда ногрепши додатак доцнијег преписивача Вујановићеве белешке, но месту трагичне смрти јунака Коча из Пањевца. Сумња је у толико основанија, што је у Тироловој „Уранији за 1888. годину" саопштен јсдан исправнији препис поменуте белешке, који се не слаже у редоставу и појединим речима са преписом Исидора Стојановића, односно прото М. Ненадовића. Нужно је дакле, да се у тачци о смрти Косте Цинцарина на „Рашави", докаже аутентичност Вујановићеве белешке, изкором одакле је употребљена. Дотло остаје у важности моја поставка, да јо он погинуо 1789. годипо' на разбојишту код Рроцкс а не на Рашави. Бата-Л.ака вели, да је Кочи из Пањевца било име „Корун". По белешци проФСсора Јосиша Восенића, о немачкој крајини 1787. године, нодигао јо народ на Турке Јовап Еочо из Пањевца, који јо приложио манастиру Каленићу звоно, што је доцнијо изгорело у Прорадовцу(?). Веселићева иапомена заслужујо озбиљнију оцену, јер доводи у нитање Кочипо национално норокло. У Кочиној је породици одржана традиција, да му је било право презиме „Анћелковић" а не ПетровиЛ или

ДимитријевиК, како се обично узима. Према овој посгавци, нрозиме „Петровић" могло јо да постано пометњом, као успомена на јуначка дела оног капетана Петровића, који јо погинуо при опсади Београда; или иа Кочу Петровића, који јо ратовао са Французима. Презиме „Димитријевић" у том случају имало би погрешан извор у аустријским војним релацијама, које су затим из војних листова пренесено и у Вурцбахов речник. Отуда се налази у догађајима Кочино Крајине име Бете^ег Со1всћа или Косаа Бете1;ег. По карактеристици М. М. Вукићевића, Коча је из Пањевца био средњог стаса, плаве косе и бркова, нежењен. Напротив, по ранијим податцима, Јовапа Мишковића, он је био човек висок, црне масги и очију, великог носа, црних густих обрва и ожењен. Као газда и свињарски трговац, оставио је Србију са браћом, и иастанио со у Ковину. Жени, која иије хтела за њим, дозволио јс преудају. У 1858. години, причао јо неким Пањевчанима човок из Ковина, да му је Коча био стриц, описујући положај Кочино кућо и имања у Пањевцу, с тим да се Кочипо покућанство налази закопано у кутњем бупару. 1 ) И ова разлика у физиогномији , изазива сумњу о погрешној замони једног Кочо другим.

ЈГрепелица

(У(з зБкркг „Усломене кз књкжгвностк к жквота") — И. с. ТУРГЕН=ЕВ —

ада ми се догодило ово о чему ћу вам 0 сад причати било ми је десет годипа. Било је лето. Тада сам живео с оцем на пољском имању у јужној Русији. Око имања на иеколико врста пружала се стопа. Ни шумо ни реке није било у близини; плитко јаруге, обрасле жбуњем, као дуге, зелене змије секле су овде ондо равну степу. Поточићи влажили су њихова дна; понегде, под каквом стрмпном видели би се изворчићи са в >дом као суза чистом; к њима су водило утанкане сгазице, а поред водо, по меком блату, укрштали су се трагови тица и ситног звериња. И њима је добра вода потребна као и људима. Отац ми .је био страстан ловац, и кадгод не би имао посла у домаћинству — а ако је још лопо вромо узимао би пушку, вошао ловачку торбу, звао свога старог Трезора и ишао у лов на јаребице и нропелице. На зечеве није ишао, јер их је остављао нсарским ловцима, које је величао као „брзако". Другог лова нијо ни било у нас, само што су с јесепи долетало шумско шљуке. Али је било много пропелица и јаробица, нарочито јаробица.

По ивицама јаруга вазда се палазило улежаних кружића у сухој нрашини, месташца на којима су биле. Трезор би одмах застао, при чему би му рсп дрхтао а кожа му се набирала па њушци; очово би лице побледело — и веома би пажљиво подизао орозе. И мено је чосто водио са собом... а то је било огромно моје задовољство. Утезао сам панталоно п преко њпх навлачио доколенице, метао боцу на раме — п замишљао да сам и .ја ловац! Л.ије зној с мене, ситни шљЈнак увлачи ми се у обућу, али нисам осећао умора, нити сам од оца изоста.јао. Кад год би се заорио пуцањ, кадгод би пала птица, увек сам подскакивао па чак и

') Гласник Учсног Друштна кн.. 48. етрана 155. и 150.

— 1 17 —