Nova iskra

— 105 —

пишу кондијуто, — с онима је он, Пера, еада „пер-ту", или чак и побратим!... Нема дана да му се неко нов не представи и њему и његовој Бисенији. Клања се и каже да је слушао много лепога и „дружескога" о њему па је рад, вели, упознати се с њим. А Пери мило, расге му перје. И све до другог, опет таког, познанства само о том последњем познанству говори и хвали се њиме. — Видиш ли, море Бисо — рекао би јој Пера тако кад се враћају кући — ко сам и какав сам ја?! Кад би ти правила така познансгва да се ниси за мене удала?!... Видиш ли ти, море, то ? И ако видиш, умеш ли ти то да цениш и да чсствујеш ?!... Је си л' чула шта каже ? И како ме зове ? Пера Дружески! Каже: чуо сам да сте један жесток, један дружески човек... А кад сам те про-

и помислити да се може одвојити од њих?! „А где би било коло без Кокана!?" вели Пера и пушта Бису услужним каваљерима да приме од ње јопну и сунцобран. А друштво се разређује, размиче столице да им направи места и веле, вишс за себе, један другом: „Ама некако глуво без <њега\ " — „Ама није да кажеш да ово сад говоримо што си ти овде! вели му други мало гласније. Ама ништа без тебе, Перо! Све ка' мртво!... Баш сад нешто разговарамо и питамо : куд се изгуби тај човек ?!" — „Нема те сго година!" додаје трећи, а сви му праве места, измичу се један од другог подаље и таман Пера седне а они га притесне и с једне и с друге стране. „Ајде, ја ћу да сам конзисторија: да раздвојим један брачни пар!" вели један одвојивши Перу од Бисе.

Срећко Маголић сио, а ти се мрштила и устезала, и ако су ме сви Фалили и сви ти за мене говорили: „узми, лудо, добро је..." Знаш ли ти, да мало Фали, па да и тебе прозову: Биса Дружеска... А знаш ли ти — Доста, де! прекине га обично Биса и не да му да више говори о својој умешносги, срећи и уважењу свом. Као сваки човек који се осећа срећним и Пера се поиео у срећи својој и уобразио је да је неопходан. А како и не би, кад се сваком приликом уверавао да је радо приман. Кад га нема у друштву, сви се питају: „Што ли то нема нашег Пере?" а кад се појави на вратима (испод руке са Бисенијом) само се чујо једио опште једногласно: „Ооо! А гле, нашег Пере! Врло добро! Славно!" — „Где си ти човече за толико!" вели му један. — „Нема мало ситне проје да га поспемо!" прихваћа други. „Да нас ниси већ заборавио?" додаје трећи. А Пера се само смеши задовољно, па им вели: зар могу

Из Љубљанске околине

А Пера задовољан. Седа и поносито гледа по другим столовима као да их пита: Видесте ли ви, море, у какво друштво ја улазим! Све господа, бре! Нико мање од 600 талира плате!... Сви ми могу писати кондуите, а ја са свима „пер-ту!..." И у друштву је доиста одмах живље и веселије. Замећу се шале, сви весели. Па и сами келнери који послужују не могу да се од времена на време не погледају и ие смеју (и ако је по неки виц чак и на њихов рачун). А Пера се највише чује; он највише досетака направи. Управо он никако озбиљно и не говори него све то он некако окреће на шалу, и први се насмеје а друштво после прихваћа, смеје се и пљеска га по рамену. Ако га запита тако ко: како му је? Пера одговара: „Добро је, још мало па зло", или: „Види Бог, људи не верују!" Ако келнер разбијс што, први је Пера који му довикне: „Парчиће на страну!" или: „То о патос, друго о зид", или: