Nova iskra

- 298 —

њен беше крунисан сјајним успехом: госпођа Суботићка стече опште нризнање на Иегатанској изложби, која се држала те године. Госпођа је била повереница владина и уз огромне препреке и тешкоће спремила је ове ствари из нагае домаће индустрије за павиљон Троједне Краљевине. Оцењивачки одбор одликовао је уважену госпођу за њене заслуге дипломом и великом медаљом, која је ливена са госпођиним именом. И самога аустријс&ог владаоца задивиле су наше женске рукотворине, те је изјавио захвалиост госпођи на раду и заузимању. Најлешие ствари откупио је двор; а и остале су продате, и то по много већу цену него што су процењене. Од тада народне женске рукотвориие почињу се све вигае и више тражити, поставгаи па тај начин сталним и поузданим извором на.родне зараде. Данас у вигае .јевропских градова има нагаих женских рукотворина; има их чак и у Азији, у ТиФлису, Владивостоку и Порт-Артуру. Многа аристокрација и богаташи ките своје салоне српским женским рукотворинама, на понос српској жени из народа и њеној интелектуалној снази... 1886. године добије госпођа позив од изложбеног одбора у Паризу, да на Париску Изложбу (1889. год.) изнесе српске народне женске рукотворине као што их је изнела у Пешти. Госпођа се није могла томе позиву одазвати због смрти свога узоритог мужа. Годину дана после тога госпођа понуди своје знање и иекуство српској влади, да и Србија изнесе у Париској Изложби српске женско рукотворине, прилагоћене потребама интелигенције. — Али је тада већ било мало времена за прави рад. — Еао повереница српске владе обишла је госнођа. Ниш и Пирот са околином. Педесетогодишњи рад свој на нашим народним женским рукотворинама описала је сама госпођа уделу: „0 нагаим народним жонским рукотворинама". Дело је примила и штампала у „Летопису" Матица Сриска, по оцени г. Валтровића, проФесора Велике Школе. Ево једно место из оцене уваженога про®есора и признатог етногра®а: „...Поновљеним читањем списа, утврдио сам само раније стечено повољно мишљење о њему. Он је нацрт дугогодигањег родољубивог заузимања, да се домаћем ткалачком раду у нас прошири примена и тиме створи народу извор како за стварне тако и за моралне добити. Излагање је у њему занимљиво и поучљиво, а предмет којим се бави, погато засеца природом својом у круг умних и стварних народних тековина, толико је важан и озбиљан, да ће на се привући пажњу свакога учасника у раду на свестраном народном напретку. Занимаће извесно народног економа, изучаваоца народне културе, етногра®а, естетичара, индустријалца и све друге, који или са научне или са практичне стране прате стање ове врсте народне радиности." * И као говорник уважена госпођа је ретка, готово усамљена појава у нагаем народу. Први говор држала је госпођа Суботићка 1866. године у Загребу, у корист „Удовичког Фонда за учитељске удовице и сирочад". Том приликом госпођа је добила диплому са сликом Амоса Коменског и Доситија. И од тада, деценијама, држи госпођа јавне говоре у евакој прилици, гдегод може својим мудрим саветима и дугогодигањим искуством помоћи своме роду и своме народу. Госпођа је говорила у Београду, Вечу, Вагребу, Новом Саду (месту свога рођења), Панчеву и т. д. У Осеку је (1876. године) држала јавно предавање, иа немачком језику, у корист босанско-херцеговачких бегунацп. Предавање је било: „0 народности и штампи". Говор су донели по стеногра®ским белегакама два Осечка листа, а одатле прегатампали јога неки немачки и мађарска листови. Врло је карактеристично да госпођа своје говоре никада не пигае: „Смигаљеп рад, жива реч и жив пример а не перо!" то је девиза ове племените жене. Тим је она крчила путе своме светлом задатку. Изгледа да је говорнички дар урођен у госпођиној породици. Госпођин брат, Д-р Михаило Полит-Десанчић, чувен је беседпик. — Док је био жив покојни Суботић, држало се да он помаже госпођи при састављању тих говора... Мисао о оснивањима Добротворних Женских Задруга, Вигаих Девојачких Школа, Дечјих забавигата и т. д., покренула је код прекосавских Срба ова одугаевљена и неуморна Српкиња. Господин Д-р Ђорђе Натогаевић, аризнати српски педагог, инспектор и ре®ерент српских гакола у Угарско-ј, рекао је јавно једном нриликом, да му је мисао за подизање српскнх вигаих девојачких гакола „дала једна жена." Та жена била је госпођа Суботићка. 0 раду њезину доносили су извегатаје не само нагаи листови, него и мађарски и немачки. Уважена госпођа је почасна чланица многих добротворних задруга Српкиња и „Женског Друштва" у Београду. А на митингу 1908. године, кад се око две хиљаде дичних Српкиња састадоше да створе „Коло Српских Сестара", изабрана је акламацијом за председницу и ако је у то време била на путу!... Српски и црногорски Црвени Крст одликоваше госпођу: први крстом а други признањем за њено племенито заузимање око српских и црногороких рањених бораца. Такође је госпођа добила и декорацију од Краљице Наталије. АФоризми госпођини, пуни дубока смисла, прештампани су из „Босанске Виле" у неколико српских листова што излазе у Америци, а одатле су преведени у енглеске и америчке часописе и листове.