Nova iskra

— 308 —

Ватра му претвори крв у пламен што букташе у жилама; као гомила распиреног угља хукташе у лубањи његовој. У зглобове му ударали еу чекићи боних узбуђења. Тврдо је спавао. Изгорелу, отечену, дрхтаву шаку притискао је уз недра. Јецаше у сну. Али гле, престо Господњи пењаше се више и више... Вракаста сунчана десница отпочину на заспалом лицу. И тек тада Јован отвори очи, али их брзо опет склопи и погледа у дубину духа свога, где је беснела страховита бура, као самум кад земљу раскида. Крвава шака Јованова издиже се у вис, право ка месту где беше на врлетном хуму ковчег очев. Кроз суха уста рикаше:

— Ужасан и свиреи беше за ме дух твој, као ној који снесе јаја, закопа их у пустињи, а сам одбегне. Нека је проклета љубав твоја према мени, из које потече твоја моћ а моја слабост! Халапљиви прождрљивче и злобни рушитељу среће, што ниси ишао сотони да од њега научиш како ваља бити добар?... Добар је сотона а царство је његове насладе: ноћ. Нека је благословен његов тихи шапат, а нека се у грудима мојим угаси пламен твој! Окорела уста зарони у влажни песак, где је, у отиснутим траговима малених сандала, још стајала трептава ноћна роса...

№ о I а љ у б а в

ЕЗ. —

а љубим силно. И никад се мене Дотакло није све брбљање глупо, Што га воде собом, смејућ' се тупо, Уз шољу каве паланачке жене. Силна као море пуно страхота, Чиста кб пламен што га скрива око, Љубав се моја дизала високо Над прљавим калом бедног живота. И нико јоште разумео није Силину чежње нити бол ми тајни, Знам: подсмех скрива и пријатељ вајни Кад с' јада мога лажне сузе лије. Под притиском мука мој дух није пао, И сваког ми дана љубав била јача, Ја се не подавах моћи женског плача, У души ми вазда твој лик ведро сјао. Зајечар, 190к.

И веруј ми, драга, до онога дана Кад последњи удар откуца у груди, Твоје име слатко с пуно топле жуди Изумреће тихо са мојих усана. И кад тело моје под пригиском таме Буде само једна гомила од црви, Труло, без живота срце и без крви, И кад очи буду само празне јаме, 0, и тад ће, драга, моја душа ведра Ко и негда — жељно у вечери касне Теби хитаг', мила, л>убит очи јасне, И грлити тебе, гвоја топла недра. У твом меком крилу и срећна са гобом Љубећи ти жудно мало лишце снежно И милујућ' косе причаће ти нежно 0 љубави једној што живи под гробом. М и ^ утин Ј овановит^

^ђкжевно-уметнкчке новкне и лршшке у Словенаца

г1риказује проф. РА(ЈКО ПКРУШКК — Љубљана —

(наставак)

3. „Матица Словенска" објавила је летос, осим „Зборника" који доноси приличан број научних састава (највише филолошког и историјског садржаја), још и први део „Словенске ВиблиограФије од године 1550. до 1900." Године 1550. гатампана је прва словеначка књига, а цела БиблиограФија штампана је по азбучном реду. Ово је дело од несумњива значаја за све оне који се баве о словеначкој књижевности. Дело је потекло из пера Д-ра, Фрање Оимонића, чувара Ц. Кр. Университетске Књижнице у

Бечу. — Трећа је књига свршетак зборника „Народних словеначких песама". 0 апсолутној вредности ових песама, која се не да ни из далека усноредити не са вредношћу и ваљаношћу Вукове збирке него ни са најновијим српским збиркама, већ сам раније писао у вашем листу. Због издања ове збирке дошло је и до препирке између њених присталица и противника. Противника је било од две руке: клерикали су били незадовољни из чисго моралних обзира, а други, поред овог разлога, били су противни