Nova iskra

— 296 -

као да, се успављивала његовим мелодичним речима. Срце му је јако лупало и хтео је да узвикне како је воли, али није имао снаге, — само је могао да узвикне: „Како је лепо вече!" — „Волим те, волим!" — прошапута тихим гласом бага као да је она поред њега, али се за часак трже и додаде загушеио: — „Не, не...не волим те! И то није ништа!... То је преживео свако... Ове је то обично!" — додаде раздраженим гласом и завуче сухе прсте у кратку, оштру косу. Није се питао: у чему је та обичност, у чему ли необичност у животу? Осећао је да није то то гато је мислио да ће наћи у животу. Није знао гата жели и гата је могуће наћи у животу. Сада су му се тек очи отвориле и виде да је све свршено. Видео је гвоздене ланце, који су га стезали, гњечили, а није могао изван њих. „Страшно ли је то! —- Ове је свргаено!" — одјекнуо је по соби дрхтави глас и Милаи Јовановић посмотри у огледалу како му лице пребледе, а мигаићи око усана и очију задрхташе. Зар човек мора да пребледи кад каже: „ Све је свргаено!" Зар је то тако страгано? Зар се неко плагаи тога свргаетка свога ? Покугаао је, гледајући несвесно у огледалу бледо лице, да нађо тај бољи живот... Разне слике, бедне, јадне, нојављивале су се и игачезавале редом. Осећао је да је ту у соби, у ваздуху, негато боље, да има непгго гато би било добро, али није могао никако да се сети гата је то. Ма гата му се појавило у памети — имало је своју сталну границу, и то га је силно буиило. Ове што му се, најзад, чинило у први мах лепо, примамљиво, изгубило је одмах иосле неколико тренутака и лепогу и иримамљивост. Осећао је крајњу немоћ да пронађе игата боље; па чак и кад би пронагаао, питање је, да ли би могао тако живети.

— Дајте ми да живим! — узвикнуо је најзад страганим и у исто доба молећим гласом. Како је страгано одјекнуло: „Дајте ми да живим!" Мало се примирио гледајуће себе како и надаље иде у исго доба у канцеларију; како седа на исту столицу; како у исто доба прође кроз њогову канцеларију ћелави начелник, с малим, округлим трбугачићем, кривим ногама, и вечито с истим великим, црним наборима на дебелу носу, — како је то страгано! Како је досадно то понављање!... „Зар ничег бољег?" — упита се погледав у огледало. Коса му се подизагае полако у вис. У огледалу је видео онога лудагса, са разроким, страганим очима, а у угаима чу се његов глас из баса: „Убијте се! Нагато вамживот?! Све има свога краја!..." — А!...а! пусти Милан Јовановић потмуле узвике из дна груди. Дакле то јс! ? А кроз мозак нрође огатар звук: „Лудаци! Варалице!... Убијтесе! Ха-ха-ха... У...биј...те се!" И бесан, пакосан смех одјекну му у угаима и он сам викну само да би угушио узвике лудакове и укоченим погледом посматрао је у огледалу како му лик игачезава; како му се црте на лицу губе, и како на његово место ступа: човек, смрдљив, бедан, гадаи и луд! Бријач је дизао нолако ка грлу... И он, Милан Јовановић, нрекла тога гаднога човека, — а крв упрска сјајно уоквирено огледало и лик смрдљива, бедна, гадна и луда човека...

У соби, осветљеној великии свећама, све је тихо. На столу, у ковчегу, лежи Милан Јовановић сав надувон и !

с осмехом иа лицу ! Чему се сме.је?

Глед ? о

сам те....

к

лед'о сам те на првом ти балу, У првоме кад си била лету ; Кад си нежна са мајчина крила Први пут се отиснула к свету. Глед'о сам те, нисам ока скид'о Са појаве, са лица ти мила ; Осмешљивој кроз осмејак ледан Из очију срећа ти је била.

У хаљини од белога гула К'о пупољак што га лист је скрио, Ил' к'о тиче у паперју лаку, Око тебе нејасно се вио, К'о зрак неки, нека светлост бледа Глед'о сам те и мислио тада: К'о зна каква судбина је чека, И зашто је тако срећна сада ? Борс^и