Nova iskra

— 821 —

Број 11.

Београд, новембра 1904.

Год. VI.

„Нова Искра" излази сваког месеца.. Цена: на годину 16, пб год. 8, четврт год. 4 динара; ван Србије: на год. 10 ®ор. или 20 динара у злату. Претплата и све што се тиче администрације шаље се Р. Ј. Одавићу, власнику и уреднику „Нове Искре", Качетан-Мипшна улица, бр. 8. Рукописи се не враћају; накнадно тражење поЈединих бројева извршује се само у року од два месеца. После тога рока бројеви се могу добити само за откуину цену. —

Ка смјелу - СВ€7. ^ОрОШ -

кући Илије Перовића сијело. У прочељу невелике, мемљиве собо, приземљуше, испод нешто испупченог, кривудастог зида, који као да се нспрестано знојио, поредани су изблиједели, старински јастуци, а поред њих засјели мушкарци: стари Илија, син му Раде, стари кум Станоје и синови му Лазар и Алекса. Стари управо нијесу сједили, него су лешкарили један према другоме, наслонивши се лактовима на јастуке. Куњајући и зијевајући они су пупшли, испијали кахву из овећег бакреног ибрика и разговарали се о старим, сретним земанима. Млађи су се шћућурили и гријали око распаљене мангале, шалећи со полугласно и испијајући вино из шареног, земљаног бардака, који су држали за леђима. У дну собе сједиле су жене: Радина, Станојева и Лазарева и тихо се сашаитавале, страшљиво погледајући у старије и као бојећи се да их они не чују. Узгред су се залагале комадг.ћима локума, слатке пите и сваљутцима миришљиве, вруће халве, коју су прстима јеле. У читавој соби, као у кошници каквој, чуло се само као неко зујање, мукло и пригушено, осјећао се мемљиви задах који је заударао од зидова и непријатан мирис рђава духана, што се у диму са старачких цигара ширио и разлијевао по соби.

А напољу све као да је живило другим, веселијим животом. Отуда су се чули весели усклици и подвици некакве момчадије и, изнад свега, разлијегала се гласна пјесма, пјевана. дебелим женским гласом, те се преливала кроз ноћ изнад све махале: Цуцуцуау на коњу Вуци т' мајку закољу! Немој, вуче, забога, Мпти ми је драга, Сису ми је дала, Колач ми је запрећала, Други ми је обећала Да Ке ми га дати Кад одемо спати... — Хихихи, — пред свршетак пјесме пригушено се засмија млада, живахна Радовица и нагло залепи уста рукама, као да је нешто ружно учинила. — У Маре Глишинице расту рогови, — насгави тише, уносећи се у лице Лазаревици. — Два јој чира избила на челу. — Ух, како ће то она подшмигуша подпијети! дочека Лазаревица брзо, а очи јој пакосно сијевнуше. Сад мора, шћела не шћела, сједити на дому, а научена је да сваки дан обиђе по десет кућа. — Ја сам данас била у ње, — опет прихвати Радовица. Отитпла сам само да ме ие оговара... Па је љу-