Nova iskra

— 22 —

народној економи.ји испољује се ирн том много знатније. Газдаричин рад у кући обухвата мањи, али потпуни, хармонијски круг; жена, која мужу обед спрема, увече му глади чело, рађа децу, служећи срећи постаје права, домаћица своје куће; она опажа свакога дана, свакога часа плодове свога рада и зна да у њезину маломе царству лежи и почетак и крај све људске тежње. Они се недостаци и егоистичне намере у патријархалној породици губе при васпитаваљу деце; мора ли и сада мајка да предузме на се то васпитање, то јој помаже много у томе школа, с помоћу које може да постигне што је пре било немогућно. Њеие социјалне дужности ван куће, у друштвима, у сиротињским заводнма, у васпитању и упућивању деце нижих сталежа, може да врши данашња жена мпого лакше него пре, јер је у кући мање оптерећена. Ти племенити задаци и уживања у вештини и забави створили су данас изван куће разноврсна удружења, која морају да раде у том правцу заједно с породицом. Тако н. пр. позоришта, концерти, забавна удружења и све друго томе слично. Односе таких кругова и оргаиа према породици није тешко уредити. Па и поред тога пружа данашњи породичпи живот најбољу и најлепшу забаву, најнежнпје уживаље у музици и литератури. Антички свет и средњи век знали су у ствари само за јавна весеља, за игранке које даје општина или поједини еснаФП и за свакодневно свраћање људи у кавану, а сад је међутим кућа центар забава образованог света. Тако модерно породично кућење показује поред својих тешкоћа и велики напредак. Истина, тај папредак није свугде Бог зна колико продро, али се ипак опажа код виших културних народа у његовим вишим и средњим, па чак гдегде и у нижим слојевима. Породица из оног старешинског утицаја иостаје све више и више ирава заједница; из установе за производњу и трговину постаје установа лепог заједничког живота; са ограничењем својих економских циљева почиње радити на племенитом и идеалном, и тако иостаје садржином богати склоп за производњу свега узвишеног. Ако мислим, као што ће и бити, да су споменуте лепе стране потврђене више у бићу модерне породичне економије, а рђаве да су обично прелазне, краткога века, ипак се за то не може навести сасвим поуздан доказ. Будућност ценити увек је проблематично. Свакојако ће оиај имати једностран суд о новијем породичном развитку, ко.ји мисли, да иороднце мора у опште нестати у оном облику, у коме још данас траје као економска јединка, постављена на слободној. симпатичној измени. Овако схватање полази из уверења, да је у данашњим великим и светским државама, са њиховим лаким саобраћајем, са њиховим заводима за образовање, слободним цутовањем, слободом заната, слободом брака, са поделом рада која стално расте, са неговањем сиротиње и државним обезбеђењима иородична економија изложена са две стране непрестаним ограничењима: иапредни индивидуализам упућује поједине личности све више себи самима, а све мпо-

гобројнија друштвена уређења одузимају породици .једну функцију за другом, док јој нанослетку ншпта не остане. Истина је, да самостална уредба производње није нородичном кућењу отргла само оне старе радове као: црело и ткање, шивење и прање, пбчење и клање; друштвена уређења пружају нам већ и гас, електрицитет, воду, ускоро можда и загревање, она нам дају школовање, образовање, васпитање и шта још не. Не само да одрасле кћери нису више потребне кући, него и сама жена и деца иду мпого раније на рад изван куће; то чине из оскудице или из чежње за самосталношћу; дечаци од 12 или 14 год. већ заслужују себи, не примају више родитељску негу, стану.ју за себе, хоће за свој новац и да уживају. Онде где најмодерније околности владају, и деца су најраније зрела; ту се жене поједини млади људи и не питајући оца ни матере; ту су породичне везе најлабавије. С друге стране: закључењо брака постаје све теже, број нежењених расте све више; број година од напуштања родитељске куће па до ступања у брак постаје све већи, већ и с тога, што то у неколико доноси и доба учења, образовања, путовања и уопште тражења ма какве слободне егзистенције; навикава се поступно на слободу сваке врсте, на уживања која су у породици немогућна, на ванбрачни одношај; породични живот изгледа досадан као оков, којега се у свако доба желе да ослободе; захтева се безусловни развод брака и утврђује се да у свима великим местима разводи бракова постају све чешћи, као што у Сев. Америци долази, већ сад, на девет до десет венчања — један развод брака годишње. Пошто се у прилог теорија 18. века прича о једпакости човека и жене, захтева се сасвим подједнако васпитање оба пола, као и пуштање жена ка свима позивима, и сматра се уклањање извесних граница рада женама (као што је то било са есна®има), само као прво потребно плаћање на одбитак (Ађвсћк^гаПип^). Мисли се, да ће нестати бракова и новчаних и уговорних и склопљених због оскудице старања, чим жене узмогбуду изучавати и лаћати се свих позива; нада се, да ће ако жена буде сасвим обезбеђена евојом зарадом, сасвим и нестати већ лабавог брака.; мисли се, да ће, со досадање већ огранпчено кућење забацити сасвим иза врата као каква старудија из прадедовских кукавних времена. Бар социјализам снива о неком животу младенаца по хотелима и најмљеним кућама; он хоће да пошље све породиље у јавне заводе за рађање, сву децу „ дом за неговање деце, полуодрасле у занатске учионице, пансионате и јавне школе које уједно и негују; за све болесне треба да се старл,ју болнице, за све старе инвалидскн домови. То одраслима и подобнима за рад треба с једне стране још само стан, а с друге стране клубови, гостионице, јавни забавни заводи, библиотеке, позоришта и одељења за рад и производњу. Породично је кућење, тобож, већ пропало. Ко би смео одрицати, да површном посматрању нашег данашњег техничког п социјалног развића оваки циљеви