Nova iskra

— 54 —

Кулозански становници веК но знађаху шта да кажу. И најзавидљивије жене морале су иризнати, да је Лаура све надмашила својом елеганцијом. дПоследњи блесак иетролејске ламие која се гаси", рече сентенцијозно адвокат Парибеки. Пре двадесет година ово је упоређење могло да буде духовито: у Еулози је изазвало сензацију. У аиотеци се могло наћи ио по туцета беспосленика. Долазили су на бермет, проводили дуго време, шарали су кругово штаповима, показивали се љубазни и хвалили све што је Лаура радила и говорила. Ту би тада обично било галантних препирака, игро речима, пецкање меташорама, двомислица, — потајног осмејкивања иза лепезе, потајног стискивања руку, лутања ногу шушкања, задиркивања, гуркања. Андре.ја је међутим и даље исецао хартију, ваљао пилуло и увијао бонбоне — карамеле — полако, смишљоно, дремуцајући. Али тај његов мир љутио је Лауру. Хтела јо свога мужа угладити, нодмладити, учинити лепшим, предузимљивијим, брбљивијим, одважнијим, увући га у витлац глупости и задовољства: изазвати сцене љубоморства, за којима би дошлп изливи иеобуздане љубавн. Али Андреја јо њу волео већ петнајест година, а није био никаква романтична природа. Његово срце куцало је умерено и мирно: његово осећање, као и кинеска цивилизација, није прелазило непокретни гранични зид. Лаури поче постајати досадан. Пошто јој није пошло за руком да га предругојачи, она га остави. У плановима и сликама будућности, ко.је је стварала њена неуморна и жива уобразиља, он у општо није ни био. Кућа, благостање, слобода, удобан живот, све то, истина, беху поклони које је добила од Андреје, али, с друге стране, поред његове личности, његове дремљпво личности без темперамента, Лаури беше као да осећа на ногама тешко окове заробљеника на галерама. И тај јо оков она морала вући — можда кроз цео свој век ! Пошто је постала леиом женом, гледаше Лаура у Андреји најсрећнијег међу смртнима; можда је очекивала и захвалност. Кад би своме мужу учинила по какву милошту, чинила је то као да му даје милостињу. * * * Једне недеље, пре подне, седела је госпођа Тарамели прод анотеком. Имала је нову, отворено-златну вунену одећу а 1а Вајас1еге. • У Кулози такву још не беху видели: госпођа Тарамели рачунала ,је на велики утисак. • Њена равно зачешљана коса на челу одсјајиваше блиставим сјајем. Из ње истицаше лаки мирис љубичице, а она нежно превлачашо руком горе доле по глави.

Ватим баци ноглод низ улицу. Зар иикога нема да јој се диви одећи? Андреја мораде иза свога стола дваиут викнути, докле га најзад није чула: „Лаура, Лаура!" Па послетку се и она обрну. „Вовеш ме?" „Да. Добио сам једно иисмо." „Од кога ?" упита Лаура, а при том додирну обрве малим ирстом. Баш је ту заголица. „Од моје сестре." „ Ах!" „Ти знаш, она се љутила што сам се женио...." „Да." ; ,Па ипак није рђава срца...." „0, то не тврдим ни .ја." ;; Удовица је са седморо деце." „Содморо? Врој смртних грехова", узвикну Лаура смејући ,со. Затим настави: „Ја сам јој нисала." „Да, Лаура, знам то. Вила си добра и љубазна. Хвала ти. Само моја сестра нема од тога ништа. Она се надала да ћу се ја старати о њоној деци." ,,'Го ти нико не забрању.је! „Клж... али..." „Но па ко то не да? Ја нисам себична." „Лаура... а наша....?" „Наша...?" Госпођа Тарамели ногледа право у очи свомо мужу. Он обори главу. Она. се насмеја и нљесну рукама. ;; Наша, велиш? Андреја — зар их и ми можемо имати?" „Хм... па зашто не?" „Иди, молим те већ је десет месеца како смо венчани...." Она се насмеја још једном на глас, забаци главу и лагано испружи испод сукње своје лепе, мале ножице. Андроја је изгледао увређен. Одброји дванајест пилула, метну их у једну кутијицу и посу по њима прашак од слатког дрвета. Затим узо један крај коица, други ухвати зубима, и, обвозујући концем кутијицу, промрмља кроз затворене зубе: „Божја воља! Никад не треба очајавати." „ВудјЈ мираи, ја не очајавам." Андреја ноново ућута. Изгледа да га је одговор још више увредио. У томо тренутку наиђоше оба лекара. Изјавише да је Лаурина одећа дивна, да јој жуто доликујо ванредно и да бајадерско златило заслужује читав сонет. Лаура хтеде и да га чује. Старији лекар импровизова један сонет у маниру Петраркину; али не изазва никакво допадањо. А за то млађи изјави, да му .је мирис кајсија одузео У18 роеМса. Шалило се и смејало. Дође већ и подие, тако неосетно. Супрузи осгадоше сами. Лаура је тражила ма какву тему за разговор, само да јој Андреја не би био и сувише досадан.