Nova iskra

— 73 —

штампану у Мшшћевићевој Кнежевиии (етрана 1008), о којој је већ било помена. Овакви смели и изненадни Вељкови упади у турску ордију, које је он предузимао илп сам или у друштву с нешто својих момака, опеваии су лепо у уметничкој, па и у народној појезији. Из ове последње навешћу два примера. Из борбе на Делиграду имамо ове народне стихове: Да је коме стати иа гледати, Када Вељко на Делиград дођо, Кад нотера Турке на буљуке, Као курјак овце но иландишту! Зачуди се мало и велико, ПТта учиии Вељко од Крајипе: Унудио Турке до Стамбола! А из помињате песм 1 Неготинскпх свирача имаио из борбе пред Неготином: Кад то виде Хајдук-Вељко, Ои затегне те дизгине, А удари куса хата, Удари му три зенгије, Те расрди љута хата, Хат му скаче, Вељко виче: „Беж'те, Турци, ето Вељка!..." Па у Турке јуриш чинн, Расече их на четворо, Паде логор до колена, Оташе Турци да говоре: „ Чујете ли, Турци браћо ! Хајде сви ми да бежимо, То је Вељко луда глава, Хоће све нас да иосече!"... 6. 0 сареми Ћељковој за бој имамо врло пнтересантну слику у Милићевићево.ј биограФији, из које ћемо навести ове редове: У Н тотину Вољко је становао у кули Неготинског градића, коју су звали „Ваба-Финка". На њеном чардаку Вељко је обично седео, пушио и разгледао поље око Неготина, а дворила га је жена Стана („Чучук-Стана"), служећи вино или ракију. Дешавало се за то време да по које турско топовско ђуле окрзне и затресе чардак, а то је давало повода Вељку да се у смеху мало нашали с преплашеном Станом. Докле је он тако седео и пио на чардаку, доле у авли.ји свирали би и певали свирачи Цигани, а момци би спремали Кушљу за бој. Ка >, би му јавили да је све спремно, уетао би; Стана би му пришла, уздигла на леђа чепкен-рукаве од доламе и закопчала му их иза, врата тако да му низ руке остану само танки рукави од свилене кошуље; па би му додала сабљу, коју би он обесио о врат, и онда лагано сишао низ кулу. Пре него би узјахао Кушљу, загледао би у колан, у узде, и наново би потпрашио чанке у кубура. Појахавши, изишао би на западну велику капију; сви би момци јахали за њим, а за свима би ишли Цигани свирајући и певајући. Изишавши из вароши, Вељко би се окреиуо и дао руком зиак Циганима да се врате, а он се с момцима упућивао право у Турке. Примакавши се на пушкомет непријатељу, сваки би опалио само по пиштољ, па би онда исукали

сабље и јурнули као копци међу тице. Кад је год тако улетао, никад се није враћао без турске главе, а нуцњава на град Неготин и на Вељкову кулу умукла би за пеко време. Слично опремање Вељково за бој имамо и у оној поменутој несми у осмерцу, коју певају цигани свирачи. 6. 0 двобојима Вељковим ие налазимо помена ни у биограФијама ни у лојезији о њему; а нема сумње да их је Вељко морао повише имати. У једној се песми помиње двобој Вељкова брата Милутина с „Пазвачџиним сином". Причање самога Милутина о свом првом двобоју и Вељковим поукама за њ, находи се опширно у Милићевићеву Поменику (стр. 530). Пошто нам ова слика, лепо и живо

Св. Иеруци Фрањо Левстик

описана, јасно ноказује не само начин како је и""сам|Вељко делио мегдане, већ нам и допуњује црте Вељкова јуначког карактера, навешћемо је овде у изводу: „Једном у лето (прича Милутин) беше брата захватала нека љута грозница... Два дана узасоб некакав Турчин на белу коњу долази пред натп шанац и чика: да му ко изиђе на мегдан... Ни Абраш, нити икоји другп не усуђиваху се изићи пред онога јунака... На један мах угледасмо Вељка: он, пешке, дошао у логор. Ноге под њим клецају, зуби му цвокоћу од зиме, а по усницама му се бејагае осуло од грознице. „Добро јутро, јунаци!" рече он.... „А какав је оно Турчин у нољу? Шта тражи он? Когазове?" Ми онемесмо. У неко доба рече Абраш: „Зове на мегдан, побратиме!" — „Па шта чекате V упита Вељко: — „Од јуче га гледам с Ваба-Финке како се пред вама размеће. Мене једва држе ноге; али сутра да га нисам видео онде!" То рече, па се окрето и оде... Сутра дан,