Nova iskra

— 78 —

да је гледа. Бојао.се, јер искушење било је и сувише велико да и даљо остане овде, где је на њему све дрхтало само кад чује њен звонки глас или види где промакне крај од њене лаке одеће Не, то није ишло више; ни по коју цену. Шта да отпочне само ? Вашто му је глава тако свезана, да у њој нема ни једне једине чистије мисли? Да побегно! ? — Јест, то није било рђаво! Могао се бар привремено опростити јада и несреће; али онда, онда? — Шта се може тамо у туђем свету отпочети ? Тада кад се међу толиким људима нађе сам, потпуно сам и остављен. Па тек онда, шта ће његови рећи и помислити? Можда да их никад више и не види? Они на једној страни несрећни и тужни са срама што на њима оста, он далеко пребачен, сломљен и утучен под уједима своје рођене савести. Аја, ни то није добро! Али шта да ради само? Он се осмехну. Да то раније не помисли! — Отићи до чете и тражити смену. Шта је било лакше од тога? Истина, тамо га је чекао куд камо тежи и заморнији посао него овде, али све једно је; овде је бар био потпуно свој; могао је радити и мислити што му се највише допадало, јер и у целом дугом и заморном дану било је тренутака, који су само њему лично припадали. Дакле, иапред. Ои рече слушкињи да су га из чете тражили и да мора тамо отићи. Прашињавим иутем упути се логору, који се у истоме правцу иа час хода и сам налазио. Он стиже некако пред сунчев заход. — Господе Боже, ала _

је то био живот! Овде онде виђаху се гомилице грубих и црних војничких лица у поверљивом разговору; тамо је опет неко силно свирао у ситно ћемане а поред њега се вило лако коло ж ваздухом се орило јасно клицање, подвикивање и далека песма са другога краја. Он се нађе са својим сељацима и са муком исприча им, да је дошао због смене. Али они му не дадоше ни да честито доврши. Да се није главом шалио, него нека остане онде где је, јер тако тешко није им било од када су дошли. Командир се страшно нрозлио: и погане речи, и батине, и затвор, но, чега год зажелиш, и све то за најмању ситницу — а за њих су пак прилике обилне — све у свему: нека чува то лепо и за њега славно место. Марко се јави и нареднику, али ни ту боље не прође; он га ирво иепсова, па онда пусти. Тешка срца врати се натраг. Мари га чекаше на уласку. „Госна на тебе много љут; она хоче некуда и чекала тебе." Он се јави. Госпођа Поса беше одиста јако срдита; но најзад му рече, нека то буде последњи пут, иначе он зна врло добро како ће проћи због непослушности. Сад му заповеди да иомогне Павлу и да спреме кола за излазак. „Велика кола?" — упита он. „Не, она лакша!" рече и отиде. „Господе, Господо!" помисли у себи, „Она за цело хоће сама да управља колима." (СВРЛШЂЕ СЕ)

/Бубавке лествмце

Серенада (ТћеорћДе СгаиИег)

н

1а балкон, с кога би да домашиш мене, Хоћу да се попнем... узалуд ми муке! Сувише је висок, мишице пружене Не досежу, видиш, твоје беле руке. Да би преварила дуењу ти стару, Баци огрлицу, златну траку само, Ил' од танких жица на твоме гитару Исплети лествице, или боље амо...

С главе цвеће, чешаљ, све поскидај скупа, Распусти на мене дуге косе своје, Поток од гагата, чији талас купа Округлу ти белу ногу, пете твоје. Потпомогнут овим чудним лествицама, Лако узлажење своје ћу почети, Ма да нисам анђо, чак до неба сама, У мирисан етар ја ћу се успети. ^ЈчГеП