Nova iskra

Седола је у својој топлој иеосветљеној собпци: са једшш вратима. Соба је бпла уска а дуга; па краћој страни био је камин, а на другој прозор. Више камина висило јо, у белом дрвеном оквиру, зидно оглодало. На њему беше утврђен једаи розани ловоров венац с позлаћеним листовима и црвеним јагодицама. На средини мраморно нлоче на камину стајао је, на два стубића од трешњевине, иод стакленим звоном, часовник у старом немачком стилу, са арапским бројевима на порцуланској плочи. С обе страпе стајаху, у сниралним месинганим светњацима, но дво свеће, бар досет година недирнуте. Изгледало је да јо између часовника и свећа била иека тајанствена симпатија. Преко иута, с друго стране улице, отвори се ирозор. Био јо испреилетен гвоздоним шипкама. На окнима су биле завесе, везенс на лик ланчастих нетљица, с нрорезаним ружицама. Лаурина столица била је на дрвеном постољу, због боље светлости и због влаге на поду. На столици и иод њеним ногала лежала су и два .јастука добро нануњена иерјсм. На срсд собс стајала јс округла триеза, а ако ње чотири месингом оковане столицо. Жуто со јасно издвајаше од загасите американске кожо. Изглодало јо као да две столице, систематски поређанс око трпезе, палгљиво цосматрају мраморни суд са вештачким, мраморним воћем, који је ноносито стајао на столском застирачу. Еад би се природно воће донело на сго, склањао би се мраморни суд; ну доцнијо би опет био тачио на своме месту, непоремећен ни за длаку. Ово су место означавала четири Фаитастична ждрала, који се међусобио за ренове УЈедају. Блага светлост нродре у собу кроз гвоздеие прозорске пречаге и отворе на завеси. Само у нодне указивао се сунчани зрак; изглодало је као да, јо говорио: „Добар дан, Лаура!" Тада се осмохиваше све у соби: и огледало, увенчано лаворовим венцем као какав иосник, и часовник, и светњаци, и оков на столицама. А воће од мрамара у мраморноме суду изгледало јо при томо као да зре. Лаура је обожавала овај сунчанп зрак; он је трајао тако кратко, и изгледао тако тајанствен као и њена љубав. Она га је усисавала, издигнувши главу, и отуривши са крила дечју хаљиницу коју је шила. За једаи тренутак светлост јој окружи главу, као ореол, и позлати јој ивице врата и витице које се беху искрале из трачка. Од јодном несгаде сунца. Лаура поново предузе свој носао. Блага и мутна светлост опет остаде да царујо у соби. Владала јо мртва тишина. Лагани и редовни ударци старо-немачког часовника успављпваху Лаурино мисли својом монотонијом. * * * Мало је заљубљених који имају смелости да се запитају: „Куда ме ово водп?"

Они нретпостављају да оставе душу да лута тамо и амо. Безграничност их заноси; ако се хоћо, но сваку ц'иу, да будс срећан, онда јо штетно тачно познавање будућности. Волети, бити вољен — то јо цела паука оно привилеговане земаљске доцо, која се, онкољена смртиима, ни најмањо но брину о боговима. Сви су мислили, да Лауро иестаје у страшним, па ипак тако слатким мислима о будућности. Међутим мајчин осећај но бешо, у ствари, у овом узбуђеном срцу ни корена пустио. Највише ако је код ње била иока врста љубопитства. Тако је Угу о томе иисала врло кратко између дугих страна страсних излива. Њеио јој стање изазиваше сво више непријатности. Вамореност и рђаво осоћање изгледаху јој као сметње слободноме лету њене љубави. Она је осећала. колика јо нровала зјапила између њо, отромоло, и иесташнога, осамнајестогодишњег дочака. ИГга би он рекао, кад би је сад видсо уморну, ружну, с дубоким браздама иод очима? Да ли би је још и тада волео ? 0! још једном бити млада, још једном леиа, још једном само за њ сгворена! У жалосним тренуцима, када би се слабом осећала, када би нриметила да су јој дражи и добро осећање у опасности, Лаура би била у искушоњу да проклињс своје сгање. Осећала је ноисказану мржњу насирам нопознатога бића, које ју је тако тираиисало. Читала је и чула толико патетичнога о мајчиној л .убнви ; сада јој све то изгледаше претерано. Но, није вороватно да ће со моћи нредати томе створењу, које ју је толико једило и мучило, још пре него што јо и у жнвот ступило! Доца јој со у оншто никад нису свиђала. Само би со но ноки пут, из оног велпког ножара који ју. је ништио, нссвесно и нехотнцс искрао но који благи зрачак и осветлио појезију коловко; тада би видела малог анђелчића, како со смеје и руке пружа, као да преклиње за милост. Пролазио слико, које се за час изгубо иред иомишљу па Уга, као оно магла иа сунцу! Ни Андреја, који је нсмо и ћутко обављао својо послово, није говорио о ишчекиваноме госту. Сирото дото! Хладан му со дочек спремао! Само се апотекарови нријатељи ннтересоваху о норођају, нарочито старији лекар. Он јо нродсказивао и кладио се, да ће Андреја, сада хладан као лед, бити пајнежнији отац. Истина, апотекар би се на то насмејао, али нервозно и с уздрхталим уснама. Поглед би упро преда се, у даљину, тако, да. му нико није могао ништа читати из очију. Ако би шала дужо трајала, заруменили би му се образи од унутарњег узбуђења; али со не брањаше. Вима је била сурова и хладна. Уго јави ујаку једним званичним писмом да ћо доћи о новој години. Лаура га грозничаво ишчекиваше. У томе стижо и вест од заове, да Уго болестан ложи у постељи. Лаурина грозница промони свој карактер. На мосто силног нострпљења дођо очајан страх.