Nova iskra

— 176 —

Оштар миздрак до миздрака, Као густа црна гора. За то Вељко абер' иема, Већ притеже златну узду, Па удари љута хата, Ударн му три зенгије, Те расрди љута хата, Хат му скаче ко номаман, По три скока у висину, ГЈо четири у ширину, Кулаш скаче, Вељко виче: „Беж'те, Турци, ето Вељка!" Па у Турке јуриш чини, Расече их на четворо; Кулаш скачо, Вељко сече, Паде логор по пољани, Проли с' крвца до колеиа. Препадоше с' клети Турци, Мођу собом они зборе: „Чујете ли, Турци браћо! „Хајде брже, да бежнмо, ,/Го је Вељко луда глава, „А олово њег' не бије, „Нит' га бије гвожђе тврдо, Јг Исећ' ће нас све до једног!" Беже Турци без обзира. Кад то виде Хајдук-Вељко, Он обрну љута хата, Хат му гази крв по иољу И нрескаче мртве Турке, Пак се врати у Неготин, У Неготин, у свој конак. У соби се раснасао, Па истресе из недара Силна зрна од олова: Седамдесет још и седам! Кад то виде Чучук-Стана, Уилаши се, Вољку збори: „Л.оло, Вељко господару! „Ти ћош мени погипути „ И Крајину оставити, „И Неготин уцвелити!" Ал' говори Хајдук-Вељко: „Ћути, море, Дилбер-Стано! „ Ћути, Бог те не убио! „Што си ми се уплашила? „Не остављам ја Крајину, „Ни Крајину, ни Неготин: „Главу дајом, Крајину не дајом! „Главу дајем, Неготин не дајем!" Кад ујутру у недељу, Уста Вељко, рано рани, Па обуче џемадана И јуначко рухо златно,

Још припаса сабљу бритку, Па ми пође тадо доле, Тамо доле у опкопе, Да огледа топ големи. Ал' се Турци подигнули, Иреконоћ се искунили, Прод њима је Мула-паша, Па на Вељка тоие пали, Све топове и кумбаре. Тобџија му циган био, Кога Вељко отерао, Па Турцима добегао; Он познаде Хајдук-Вељка, Познаде га из далека, Па доказа Мула-паши; Вели њему Мула-паша: „Деде брже, топ напуни, „Сребрно му ђуле метни, „Да убије Хајдук-Вељка, „Само добро нанишани, „Даћу теби сто дуката „И даћу тп мога хата." Топче пуче, Вељко паде, Одиесе му десну руку, Десну руку из рамена, Паде Вељко у ендека; Тад повика Хајдук-Вељко, А чула га Србадија, И чуло се до Стамбола: „Србадијо, браћо моја! „Држите се, не бојте се! „Земан дође, Вељко паде, „Ал' Србија још остаде; „Чувајте ми Крај'ну моју „И Крајину и Неготин, „А ко пита, но казујто, „Да јо Вељко погинуо. „Чуј ме, братс Милутине! „Копај раку на три места, „У четврту закопај мо „Усред цркве неготинске, „Поврх мене три бећара, „Кад ме траже клети Турци, „Кад ме траже, нек не нађу: „Нек се боје мртвог Вељка". Рече Вељко, па издахну. Силни Турци кидисаше, На шанчеве ударише; Вољкови се брано момци, И пред њима Милутине, Пушко пале, Турке бију, Силно бију, ал' залуду: Барут' нема, куршум' нема Хајдук-Вељка више иема.