Nova iskra

— 329 —

(настдвак)

Црвекм смех Одломцк кз мађеног руколкса — Леонид Нндрејев ЈТревео с руског ПАУН М- рРОТИЋ

ред самом локомотивом на наеипу лежало је нешто, помалена ка€ мара, из које .је стрчала нога. — Рањеник? Не, убијон. Глава му одбијена. Еако вас воља, а ја бих уналио предњи Фењер. Још ћемо га прегазити. Еамару, са ногом која сгрчаше, одбацише у страну; нога се на тренут подиже у вис, као да је хтела трчати по ваздуху, и све ишчезе у црном јендеку. Фењер се распали, и локомотива одједном поцрне. — Олушајте! —• с тихим ужасом прошапута неко. Еако нисмо раиије чули! Са свију страна — немогуће .је било тачно одредити место — долазило је уједначено, са шкргутом стењање, за чудо спокојно у својој величини и рекао би чак равнодушно. Слушали смо много и јаука и стењања, али ово није било налик ни на што од тога. На нејаспој црвенкастој површини око није могло ништа спазити, и отуда се чипило, да то стбње сама земља или небо озарено сунцем које но излази. — Пета врета, — рече машинист. — То је отуда, — показа доктор руком унапред. Студент уздрхта и лагано се окрете нама. — Шта .је ово? Та ово се не може слушати! — Хајдемо! Ми пођосмо пешке испред локомотиве, и од нас се начини на насипу огромна сенка, и нијо била црна, но тамно-црвена од оне тихе, непомичне свотлости, која се иемо простирала по разним крајевима црнога пеба. И са сваким нашим кораком кобно је расло то дивље, нечувено стењањо, коме се извор не могаше видети — као да је стењао црвени ваздух, као да је стењала земља и нобо. Прома својој непрекидности и чудноватој равнодушности личило је за неколико тренутака на цврку зрикаваца у Л У Г У — отегнуту и вролу цврку зрикаваца у летњем лугу. И све чешће и чешће налажаху се лешине. Ми смо их овлаш разгледали и бацали с насипа — те равнодушне, спокојне, млитаве лешине, које остављаху на месту лежања тамне мрље усирене крви. У почетку смо их бројили, а после со изгубисмо и престасмо. Много их је било — сувише много за ту злокобну ноћ, која је дисала хладноћом и стоњала сваким делићем свога бића. — Шта је ово! — викао је доктор и некоме претио посницом. — Ви — слушајте... Приближавала се шеста врста, и стењање је постајало одређеније, оштрије, и већ се назираху искривљене вилице које испуштаху те гласове. Ми дрхћући загледасмо у руменкасту маглу, чија светлост обмањиваше, кад

. Т) Миша Димитријевић 1 . оАЛДЕЦ члаи Хрватског Казалишта зумни страх, да ћо то одмах еве ишчезнути, као привиђење. Можда му је већ неколико пута била иста слика пред очима, која је одмах ишчезавала у крвавом и дивљем сну. Еретосмо се даље и скоро истога тренутка наиђосмо на два рањеника, један је лежао на насипу, други је јечао у јендеку. Еад су их дизали, доктор, дрхтећи од љутине, рече ми: Но, шта велите? И окрете леђа. После неколико корака сретосмо лако рањенога, који сам иђаше, придржавајући једну руку дру-

неко упоредо са нама, доле, ниже насипа, јако застења вапајним, молећивим сгоњањем. Одмах га нађосмо, тога рањеника, на чијем су лицу биле само очи — тако су велике изгледале, кад му је на лице пала светлост Фењера. Он преста стењати и само је прелазио очима с једнога на другога и на наше Фењере, а у очима му се огледаше безумна радост с тога што видп људе и ватре — и бе-