Nova iskra

— 386 —

кога било заклати. Зар нијо тако — зашто да пе закољем, кад је нож оштар? — Довољан основ. Ала си ти, брате, чудноват човек! Дела, пусти још мало тонле водице. Врат одврну славину, оточи воде и нродужи: — Па ме страх и од гомиле, светине, кад је се иного скупи. Кад у вече чујем на улици жагор. вику, обузме ме дрхтавица и помислим, да то већ почиње... сеча. Кад неколико људи стоје један нрема другом и не чујем о чему се разговарају, мени ће се учинити, да ће сад повикати, бацити се један на другога, и учиниће се убијство. А знаш ли, — тајанствено се примаче он моме уху, — новине су пуне вести о убијствима, о некаквим загонетним убијствима. Бесмислица је тврдити, да колико је људи, толико је ћуди — човечансгво има један разум и он се почиње мутити. Пипни мо.ју главу, како је врела. У њој је ватра. А понекад постане хладна, и све се у њој мрзне, леди, претвара се у страшни, непомични лед. Ја морам полудети, не смеј се, брате: ја морам полудети. — Већ има четврт часа -- време је да изиђеш из каде. — Још мало. Један минут. Тако ми је пријатно било седети у кади, као и пре, и слушати познати глас, не обраћајући пажње на речи, и гледати све познате предмете, нросте, обичне: бакарну, мало позеленелу славину, зидове с позпатим сликама, фотограФСке потребе, у реду размештене на полици. Опет ћу се занимати ФОтогра®ијом, снимати просте и тихе пределе и сина: како се смеје и шали, како иде. Тиме се може занимати и без ногу. И опет ћу писати — о паметним књигама, о новим успесима људскога ума, о лепоти и миру. — Аха-ха-ха! — засмејах се ја брчкајући се. —• Шта ти је? — уплаши се брат и побледе. — Ништа. Весео сам, што сам код куће. Он ми се осмехну као дете, као млађем, и ако сам био три године старији од њега, и замисли се као старац који има велике, суморне и старе мисли. — Куда да се бежи? — рече он смагнувши раменима. — Оваки дан, приближно у јодан час, новине заустављају ток, и цело човечансгво уздрхти. Та једновременост осећаја, суза, мисли, натњи и ужаса одузима ми снагу, и ја сам онда као ивер на таласима, као сламка у вихору. Нека ме сила избаци из обичнога колосека, и свако јутро бива један страшан моменат, кад лебдим у ваздуху изнад мрачне провалије безумља. И ја ћу упасти у њу, морам упасти. Ти још не зиаш све, брате. Ти не читаш новине, од тебе много штошта крију — ти још не знаш све, брате. И то, што он говораше, изгледало ми ,је мало немила, мрачна шала, — то је била судбина свију оних који су у безумљу своме приближавали се безумљу рата и одвраћали нас од њега. Ја сам то сматрао за шалу као да сам заборавио у томе тр(унуп;у, брч&ају^и № -ј топлој води, све оно нто сам тамо видео.

Па нека их, нека крију, — а мени ваља излазити из каде, — рекох ја лакомислено, а брат се осмехну и позва слугу, те ме извадише и обукоше. Затим сам пио мирисни чај из своје пругасте чаше и мислио, да се може и без ногу живети, а онда су ме одвезли у кабинет, до мога стола, и ја се спремих да радим. До рата сам писао у једном часопису преглед туђих књижевности, и сад поред мене, докле могу руку пружити, лежала је гомила тих милих, дивних књига у жутим, плавим и загаситим повезима. Моја радост је бвла тако велика, уживање тако дубоко, да се нисам могао наканити да читам и само сам претурао књиге, нежно их мазећи руком. Осећао сам, да ми по лицу илива осмејак, вероватно, врло глуп осмејак, али га ја иисам могао задржати, уживајући у лепо изведеним насловима на корицама, у словима. у строгој и дивној простоти цртежа. Како је много у бвему томе ума и осећаја лепоте! Колико ли је људи морало радити, тражити, како је много ваљало уложити дара и укуса, да би се начинило, рецимо, ово слово, тако просто и укусно, тако иаметно, тако хармонично и лепореко у својим испреплетаиим цртицама. — А сад ваља радити, — озбиљно, с поштовањем нрема послу рекох ја. И узех перо, да ставим заглавље — и, као жаба привезана концем, стаде пљескати моја рука по хартији. Перо је продирало кроз хартију, шкрипало, трзало се, бесомучно јурило у страиу и изводило ружне линије, испрекидане, криве, без смасла. Ја не узвикнух, не помакох се — охладих се и укочих појимајући страшну истину која се приближаваше; — а рука је скакала по јасно осветљеној хартији и сваки је прст на њој тресао се у таком немоћном, живом, безумиом ужасу, као да су ти прсти били још тамо, у рату, и гледали крв и пожар, и слушали јечање и јауке неописанога бола. Они се одвојише од мене, оживеше, посташе очи и уши, ови прсти који безумно дрхтаху; и ледећи се, немајући снаге да викнем и помакнем се, пратио сам њихову дивљу игру по чистоме, беломе листу. И била је тишина. Они су мислили, да ја радим, и позатварали су сва врата, да ме ни звук не узнемири; — сам, без снагб да се покренем, седео сам у соби и послушно гледао како ми руке дрхћу. — Ништа то није, — рекох гласно, а у тишиии и усамљености кабииета глас одјекиу промукло и ружно, као глас полуделога. - Ништа то ннје. Ја ћу диктовати. Та Милтон је био слеп, кад је писао свој „Повраћени рај". Ја могу да мислим — а то је главно, то је све. И почех састављати дугу, оштроумну Фразу о елепом Милтону, али се речи почеше мешати, испадати, као из рђавога пггампарског слога, и док сам дошао до краја оразе, већ сам заборављао њен почетак. Хтео сам да се сетим онда, одакле је то почело, зашто ја пигаем ту чудиовату, бежлсдса-Ј Ф^аа^ о Ж\\лччм\у — и нисам могао.