Nova iskra

377 —

ме је ко ударио, чух шкрипу сухога пера по хартији, ја се не уплаших и помислих готово с оемејком: — Ради, брате, ради! Твоје перо није сухо — оно је умочено у живу људску крв. Нека изгледају твоји листићи правни — својом кобном празноћом они више казују о рату и о разуму, него све што су написали најпаметнији људи. Ради, брате, ради!.. ... А јутрос сам читао, да битка још траје, и опет ме обузе мучан немир и осећање као да ми нешто на мозак иада. Оно иде, оно је блнзу — оно је већ на прагу ових нустих и светлих соба. Сећај ме се, сећај ме се, моја мила девојко: ја силазим с памети. Тридесет хиљада убијених. Тридесет хиљада убијених... Седамнаести одломак ... у граду .је некакав метеж. Мрачни и страшни гласови... Осамнаести одломак Јутрос, разгледа.јући у иовииама бескрајни списак убијених, нађох познато ми име: убијен је вереник моје сестре, ОФИцир, позват на војну службу заједно с мојим покојним братом. А после једнога часа поштоноша ми иредаде писмо, адресовано на братово име, и на коверту сам познао рукопис убијенога: мртви је писао мртвоме. Али то је ииак боље од оиога случаја, где мртвац пише живоме; показали су ми матер која је читав месец дана добијала писма од сина после тога, кад ,'је у новинама ирочитала о његово.ј страшној смрти —- разнесен је био картечем. Био је нежан син, и свако његово писмо било је пуно умиљатих речи, утехе младалачке и наивне наде у неку срећу. Вио је мртав и сваки дан је са сатанском тачношћу писао о животу, и мати је престала веровати у његову смрт, — и кад је нрошао један, други и трећи дан без писма и наступило бескрајно ћутање смрти, она је узела обема рукама стари велики синовљи револвер и испалила себи у прси. Чини ми се, остала је жива пе знам, нисам чуо. Дуго сам разгледао коверат и мислио: он га је држао у рукама, он га је негде купио, дао новац, и посилни је ишао некуда у дућан ; он га је запечатио и затим, можда, сам спустио у сандуче. Покренуо се точак оног сложеног механизма, који се поштом назива, и писмо је полетело кроз тпуме, иоља и градове, прелазило из руку у руке, али је упорно јурило својој мети. Он је обувао чизме тога последњег јутра — а оно је летело; ои је био убијен, а оно је летело; он је био бачен у рупчагу и претрпан труповима и земљом — а оно је летело кроз шуме, ноља и градове, живо привиђење у плавом жигосаном коверту. И сад га ја држим у рукама. Ево његове садржине. Написано је писаљком на парчетима хартије и није довршено, нешто га је смело. ... „Оад тек разумем волику радост рата, то древно првобитно уживање убијати људе — паметне, веште, лукаве, далеко заиимљивије но што су најграбљивији зве-

рови. Вечито одузимати живот — исто је тако дивно као играти се лаун-теииса иланетама и звездама. Јадни пријатељу, како ми је жао што ти ниси са нама, и мораш трнети досаду у глупој свакидашњици. У атмос®ери смрти нашао би оно, к чему те је увек вукло твоје немирно и нлеменито срце. Крвави иир — у томе често употребљаваном упоређењу крије се сама истина. Ми газимо до колена V крви, мозак се мути од овога црвенога вина, како га у шали називају моји славни момци. Пити непријатељску крв — није нимало тако глун обичај како смо мислили: они су знали шта раде..." ... „Гаврани гракћу. Чујеш ме: гаврани гракћу. Откуд их толико? Од њих је небо помрчало. Они стоје поред нас, без страха, они нас свуда прате — и увек смо испод њих, као испод црног штита од кигае, као испод покретног дрвета с црним лишћем. Један се приближи до самог мог лица и хтеде слетети — мора бити помислио је, да сам мртав. Гаврани гракћу, и то ми помало задаје бригу. Откуд их толико?.." ... „Јуче смо исекли доста непријатељских војника — на спавању. Прикрадали смо се иолако, једва ступајући ногама, пузили смо тако вешто и опрезно, да се нисмо дотакли ни једне лешине, нисмо отерали ни једног гаврана. Прикрадали смо се као сенке, и ноћ нас је скривала. Ја сам свршио са стражарем: оборио сам га и удавио рукама, није се ни јавио. Разумеш ли: најмањи узвик — и све би пропало. Али се ои и не јави. Рекао бих, да није чак ни времена имао да се сети, да га убијају. Опавали су сви око ватре која је тињала, спавали су сиокојно, као код куће иа својим постељама. Секли смо их више од једнога часа, и тек се неколицина пробуди пре но што су добили ударце. Јаукали су и, наравно, молили за милост, уједали су. Један ми је одгризао прст, а ја сам му једним ударом одсекао главу; шта велиш, јесмо ли намирени? Како да се сви пе избуде! Чуло се како прлгге кости и отпада месо. Затим смо с њих поскидали све одело и поделили га. Не љути се, пријатељу, на шалу. Како си иедантан, рећи ћеш: да то мирише на мародерство, али имај на уму да смо и ми сами готово голи, све је на нама подерано. Ја одавно већ носим некакав женски жакет и пре личим иа но на официра победоносне армије. Вбиља: ти си, чини ми се, жењен и није ти баш ио вољи да читаш оваке ствари. Али... разумећеш? Женске. До врага, ја сам млад и жудим за љубављу! Чекај де — ти имађаше вереницу ? Ти си ми показивао слику неке девојке и казивао, да ти је то вероница, и на слици је било написано нешто дирљиво, тако дирљиво, тако тужно. И ти си плакао. Давно је то било, нејасно се опомињем, у рату никоме није до нежности. И ти си плакао. Зашто си плакао. Шта је то било иаписано тако дирљиво, тако тужно, као цветак? И ти сп плакао. Загато си плакао ? Шта је то било написано тако дирљиво, тако тужно, као цветак? А ти си плакао — непрестано плакао, плакао... Зар није срамота да ОФИЦир плаче!"