Nova iskra

— а друкше му еада бива!..." — ту Чиле уздахну и замисли се за тренутак... Мислио је, ваљ'да, на „оно старо, красно доба". „Оно, истина нећу да кријем — настави Чиле: „није ни нама испадало увек све но ће®у и жељи, и нама су се дешавали киксеви!... Ми смо, што смо могли боље, пазили да се никада, не деси кикс; али знаш како се каже: „Никтоже без грјеха, токмо једин Бог!.." Пази ти колико хоћеш, али ( шта би онда ђаво залудан радио! -) деси се но неки пут тако нека случајнос', о којој и не санлш, као гато нам је једанпут то и пасирало, кад смо по други или трећи пут, не сећам се тачно, давали „Бој на Косову"... Обилића је увек играо Вићентије. А ти знаш кад оно Милош узме купу вина, наздрави Дар-Лазару и каже: „Вндјећемо к9 ,|е вјера а ко ли нев.јера!" — ти знаш да Милош испије тада купу... Па тако је радио и Ђопа. Но ми смо се бојали да се не напије и не начини каку комендију! Еј, брате, ватала је купа пуну оку!... Али, једанпут, узмували се ми нешто, не знам око чега оно беше, а Ћопа мрдне Цинцарину да напуни купу; а Цинцарин ко Цинцарин, ваљда из захвалности за добар пазар, напуни купу до вр'а неким петогодишњаком црно а јако кб гром!... Ми то и не знамо... Ништа... Дође онај моменат да Милош наздрави и испије купу... Натеже Ћопа, јеси чуо, и све испи: ама да је тренуо!... Ми спазисмо али доцкан! Чудимо се ми цре тога, шта Ђона онолико цеди,; јер знамо, да је оно што ми наспемо у купу — један гутљај за Ћопу!... Опазисмо, кажем ти, али доцкан... Боже једини, кад ли се распомами Ћона! И дотле је онако жестоко пграо, али тада... гато до'вати то сломије ја л' згњечи!... Дође и онај моменат кад Милога треба да распори царМурата — а цар-Мурат бегае овај Мика Ристовић... Ћопа се бегае мало притајио: ућуткасмо га ми иза бине између чинова... Али кад до'вати Мурат-Мику за ногу, и кад исука неки велики, касапски нож из чизме, Ћопа се расномами, па стаде говорити и гато треба и што не треба, а пригњавио несретњег Мику, па баш озбиљно хтеде да

му сјури нож у трбу'!... Срећом беше нека тупа, стара, касапска ножања; а и Мика, кад виде зло очима, потеже дб-бро Ћопу ногом у трбу', те се Ћопа мало расвести, иначе — дочекасмо друго Косово!... Из публике је само неколицина н.их премјетила, и то они који су били сасвим близу бине, а остали — нигата!... Само се чудили, причају нам сутра дан, гато је Ћопа онолико вико и гато је разбијао ствари, кад је и нре Милога био, ал' то није чинио!... И дан-дањи кад се сетим тога, а ја се насмејем!... ...Ето, братац мој, тако се некад престављало! Па и ако се гато погрегаило, то је се вегато забагаурило, а не кб овај на тим „Драмским Лудоријама": изаш'о да држи говор, а оно суфлер место њега говори!... ...Шта велиш, да није и то „дух времена" ? Да није и то „мода" ? — додаде г Шле смегакајући се заједљиво, па, погато се поздрави са мном, оде у „Шумадију", да и тамо потражи „несретњег голан®ера гаумарског, који му дугау изеде "

Махинално гледах за капетан-Милованом, док не замаче у другу улицу... Нека сета ме обузе и као да ме нагоњагае да запевам из Бранкова „Ђачког растанка": « Гледа' тамо па мисли' назада, «Како красно бијаше некада!*... А у диму своје цигарете као да назирах неке старе, ал' миле и пријатне ми слике: „Шумадију" пуну света, Обилића, погибију Муратову, одугаевљеног капетана на столици... * Шетајући се главном улицом нрођох и поред „Шумадије"... Баш кад сам био наспрам врата заглуши ме изнутра бас Мила Шумара: «Ти си у платки, «Чичице слатки!»...

Београд

Данило 1Л. Ненадови^

чаши се вино пени, Ређају се искре сјајне, А оне су неми сведок Оне моћне снаге тајне. И ти си ми, душо мила, Надахнута огњем жара, Зан'о бих се и ја лако Од напоја твог нектара!

Мој мапитак

Ал' ја нећу до дна пити То слађано пиће моје, Нека му је силна снага, Нека баца искре своје. По малко ћу, тек да сркнем Мој напигак, дарак санка, И он ће ме вазда крепит' И пићу гл без престанка!...

Сокољанин