Nova iskra

— 144 —

Еад већ разминуше, они се у групи нред аном сташе сашантавати. Један доказиваше нешто чича-Панту, а Јово, општинар, унио се попу у очи: — Сад ја никад!... Ти си болан већил владичин, заступаш овђе једног царског бератлију, па се не бој!... Сви смо с тобом... Одмах по том сви кренуше уз чаршију ка конаку. * У пространој авлији ућуметској искупило се доста свијета. Еао на пазарни дан, па дошло много сељака због данка, агнама ч других својих послова, мало њих од невоље. Па искупило се и варошана. Дошло их много и без посла, придружило се гомили, да виде шта ћо бити с Млађеном. Ваптије разгоне ђечурлију, али залуд, Турци се у гомилицама сашаптавају; неки гласно негодују, што со то тако чини с рајом. Један доказиваше: — Алах је тако оставио... Не може се брез раје... Ваља рају чувати, а каки је ово зулум?... Други му доказиваше противно: — Јок еФендум!... Свакоме би' ја одвалио педесет дегенека који не слуша! — Бјежи испод царског скута... У пранге ти њега, на ће доћ' пошље мекши но памук... Наши већином оборене главе ћутаху. Понеки се дридружи онијем што говоре да треба чувати рају, па на том темељу и даље убјеђују. Иснред апсане посједали апсомици, па се сунчају; чува их један аскер, да не одмичу ван одређено им границе. Они као на ноио рођени... Један ћоло, вас одрпан, довпкује радосно онима око себе: — Шућур, ово нам још једнога Влаха... Еако се поћерало, добро, је... Д'ако нас пуште, кад има доста и њи'... Махнити Медага, кога нису пуштили на поље, иромолио главу кроз прозорчо од магазе, па виче колико га грло доноси: -— Ето Шијака из Шумадије, из краљске зомље!... Побиће нас!... Држ', Османе, но дај!... Удри погану Влашад!... Не дадоше му даље, него један приђе, те га жестоко удари и нриелони неку волику даску уз нрозор, па је подуприје лећима и викпу другог да донесе камен, те да добро причврсто. Не бијаше никога у идари, ни кајмекама ни кадије, те су иуштили Млађена да со мало одмори. Прилазе неки да се питају, али их аскер одбија; оно мало сиротиње товарили, кљусад привезали за диреко, а овце шћерали под доксате, одакле со разлијегаше њихово тужно блејање, окронуло се овамо гомили, чисто као да моле. Двоје јагањаца сваки час притрчаваху својим мајкама, повуци за вимена — нема; одмакни се мало, па оиет нриђи, невољно блејећи... Један Турчин, тронут посматрањем овога призора, донесе од некуд повећи нарамак сијена, те положи овцама. За један час блејање преста.

— 'вала ти, Турчино — зачини Млађен — ајван и тако нијо ништа крив. Не прође мало, а стиже кајмекам са двојицом аза 6 ) из меџлиза,') мало за тим изби и кадија и остали. Свијот се размаче да им укаже мјеста. Млађела иоводоше горо, пошто му претходно одријешишо руке. Он пође рекавши жени да остане с ђецом у авлији, али јсдан заптија подвикну: — Не бива то тако!... Од куд ти мо'ш и>ој наређиват' ?... — Пеке, пеке, Турчипе, прекидо га Млађен... П 'оћемо баш сви... Оди ти, Миле, рече сину, који се бијаше занио око оваца: нек виде те евендије колики су јунаци наши аскери... Није шала, додаде с нуио горке ироније: уватити шесторо чељади влашкије' ?... Миле пође, узевши за руке оно двоје млађих што су допутовали у крошњама, а жена понесе и колијевку. Многи из свјетине навријеше горе за њима, неки и својим послом, а неки да со прибију уз врата и слушају истинтак. 8 ) Напунише за час доксате. Али они горе канда нису били вољни, да се когод нађо у близини, док се ствар исиитује, јер им толико интересовање није ни мало годило, иа наредише зантијама да све оћерају. Неки се сташе противити, викати и протестовати, некн правдати како пмају свог посла, али не поможе. — Ама, џанум, објашњавашо заптија једном аги који је мало био и на гласу у чаршији: ти, болћим, алнаишеш шта је ућуметска вазма... 9 ) Не море то да свак чује што ћо роћ' царски ућумст... А дина ти, и шта имаш чути од једног каурина?... Поасио, иа би стио белћим да је и са мном и с тобом барабар... Па као да га нешто унутра гризаше што тако рече, покуша одмах да поправи. — И новоље вала има... Ама не море јонот све равно бит'... Вог јо оставио да је турска вјера најпрва... Ага као да прими к срцу ово објашњење, па пођо с осталима авлијским вратима. * У идари? носјодали но миндерлуцима: кајмекам, кадија, малмудир, Ахмет-бег, Салијага, а од наших попМијаило и чича Панто. У једном ћошку мали, сниски сточић, за њ сио Ђамил -ОФендија, ћатиб, нревио табак хартије, иресавио нреко кољена па чека да му се нареди да пише. Већина натмурона, облачна... Нашли со тако сви па окупу разних мисли, погледа, па ни један не зна чим би отпочео разговор. Еајмекам иљесну рукама и прекиде ту мучаљивост. Уђе један заптија, те му нареди да иушти Млађена. Отворише се врата... Прво уђе Млађеп, ногнуте главе, за њим Миле с оно двоје малих, па најзад жена с колијевком. Еајмекам се чисто забезекну кад угледа 6 ) аза — члан градског вијећа. ') меџлиз — идара — вијеће. 8 ) истиптак — испит. 9 ) вазифа — дужиост.