Nova iskra

375 -

Победитп „четиду ривала" ацачнло би ношто, кад блсмо знали и н.у, срећиу избраницу песникову. Али судећи ио матери и браћи н.еној, и ио .јунаштву песиикову који јој иредлаже да осећајо „крију" — „ствари стоје" Бог би знао како! Ситиа песникова душа објавила се у оиој песми у свој својој — неиесничкој минијатурности... 14. На твој рођен дан. У овој песми слуга слугу „вија" (нијати = ја§еп), ходници су нуни цвећа и долазе да честитају. Ео ? Ходници или слуге? Где то слуге честитају? Ал' док у салон стану „хрлити" (?) и — „гдо си тобож стану „питати" (т. ј. питају: гдо си?), иесник ће је „безбрижно" „грлити и љубити". — Пуна кућа гостију, ходника, слугу, цвећа, — а он, мајчин син, ни бригеша! Као вели : нека се зна кад је њен рођен-дан и ко јо дошао да први честита!... 15. Љубавна песма. „У зависти и у љубомори" живи песник „дан, на оиет дан" (— два дана)! Његов ионос „иротпв говорп" и „с утехом би да се додвори сазнању чистом" (?!): не трпи да је „жудно" гледају и „мрзи мржн.ом искреном" оне што седају поред ње и „химне" јој, к'о н он, нева.ју (али, он зна, не искрено). За то ^е „удиљ унорно ћутати", склањаће јој се с пута, али ће за њом „лутати" и — „наћи све, што не ће знати свет". — Зар он, који је срећан и мирно снава само онда кад га ривали „мере оком срдите немоћи"? 10. Шта ћу посде. Песник не би хтео да н.егову избраницу зна свако, да не би могли рећи „Ту он воли тако". У том олучају „не би смео песме у лист слати" (!!) јер је „страшно " „откривати свету осећаје, тако да их узастопце нрати"! — По чему је то „страшно," ако су ти осећаји искрени и ако _их је она заслужпа? Песник у нескромносги својој уображава, да је иитересовање опште, и да бн „евако" узвикнуо нред решеним пробломом о његоној љубави: „Дакле... ту Он воли тако!" — Али песник даље „искрено казује редом све како јо": ове песмо „што су ту цред свима, за њих ти ни не знаш да их има, и ако су теби посвећено!" Јединственим језиком а још лепшим стилом песник се „низвргнуо", из непознатих разлога, до самозаборава. Та је ли могућно, да она, избраница песникова, „ни не зна" да је он поета?! И то ми је девојка из сувременог сриског друштва! — Само никако не могу одгоненути за што је песми наслов „Шта ћу иосле?"... Ако је због те „нинезналице" — Фућ с њом!... 17. Из далека. Песник уиоређу.је своју изабраницу са осталим девојкама! Прегледао је всћ целу „поворку" — нигдо сличне! Откад је своју избраницу „љубио на растанку горку" — нред другим женама „миран јо п хладан, за аричу!" А каква је његова избраница? Ма да и многе друге имају „чипака од свиле" и ма да су „салонском разговору вичне" његова избраница има

још и реч „^е&лодичну" а кроз вео види јој се „бели врат" —- те песник гори, гледајући је, „свако четврт сата"!... Иекрено н карактеристично за проучавање песпикове душн. 18. На раскршћу. Кроз маглу н кроз таму светиљка светлуца и на нут баца нејасан зрак. Чује се, кроз светску галаму и лупу каруца, звиждук — то је влак! Сами су, он и она. Песнигс је пита: „Како ти је ! При.јатно и меко Али ире него што би она одговорида, захтева да га змгрлн и да каже; „Да. Пријатно ми је н меко!" „П1то је било више нијо, за час биће све далеко, остаћемо ти и ја". — Што рекао Сима Оарајлија: Нај, Европо... Радаманта родпЈа... Кључе... Еак... А решавај... Минос... На каквом ли је само ово „раскршћу" било?... Јер има разних „раскршћа"... 19. Пред црквом. „Ту унутри" ио,ј'о је песник још као дете... Гледао је слике свете као нешто чему нема меро ! Алп сад .је „у своту" иаучио пешто друго : клони се цркве и нопова, јер у н.ему „Бог је мртав „већем" дуго!" Али, пошто је решио да се жени, и.ој за љубав отићи ће п у цркву, на венчање, „да и то буде". Хоће девојка нред ноиа, дабоме!... Али (гледајте чуда сад!) он, који је Вога сахраиио, гледаће у цркви „шта се с вером ради" (откуд сад безвернику вере ?)! „И док црквењак попу к'о без даха" (ко је без даха: пон или црквењак?) отпева „нешто", — он ће је „стиснути за руку" и мисао, која га једнако мучи, биће му тек тада, у томе трепутку, јасна: ,/Греба да те лепшој вери учим !" — Па ево он је то већ сада, пре тога тренутка, казао н требало би да му је већ сад јасно... Алн кад песник каже да још није... немамо разлога не веровати. Редак и заиимљив случај! 20. Последња песма. Песник зна да га она воли, те сад више не мора „много молити!" Она ће му све дозволити, и ако би он хтео „да није тако" (?!) „Пун онај свет жеља и снова и слатких ноћи — сад му је крај!" (Какав лапидаран стил, Божо мој!). Тај свет „полако нестајо", „чожња престаје", а с њима и песников „лепи занос тај!" Касно је нознао славу твоју „о некушана, чедна љубави!" Ако .је „касно нознао," за нгго онда да „моли" ову ко.ја га воли? Или — пли! 21. Карневал у шуми. Ветар по шуми „купи зимске инструменте" (!), ирви ће акорд да „руни," а после: ; ,у разблудној игри ће да се креКе — дрвеће!" „ Шум-шум-шум, једандва; — ноћне оргијо славиће шума сва!" Зима, смрзпуто дрвоћо н — разблудне оргије!... Као у „Рнђокоси": Шта се ноћу тако мога Око куће, око плота, Динум данум, шум-шум-шум!...