Nova iskra

— 87 —

Државни саветник бејаше дошао из Копенхагена овамо, и цело нре подне седео је лепи, седи човек крај њене ностеље држећи њене руке међу својим. Није говорио, само би овда онда кренуо руком, онда би је Едела стегла лагано, погледала у њега, а он би се насмешио на њу. Па и њеп брат је био за све то време код ње, давао је лекове а и иначе јој се налазио на помоћи. Она је лежала мирно и са затвореним очима, ге су поред ње промицале постојбинске слике из живота тамо на другом месту. СоргенФушс са својим буквама, Лингбисова црвена црква на цоклама од гробова, и бела вила с малом стазом на ниже ка мору, где је ограда од дасака била свакад зелена, као да је влагом премазана — све се то оцртавало пред њом, бивало јасније, иа онда опет губило од своје јасности и нестајало га. И друге су се слике ређале. Ето ту и Бредгадем, сунце залази а помрчина се прикрада поред кућа; па онда дивни Копенхаген, као што га човек налази кад у њега улази пре подне са сува. Изгледао је тако Фантастичан са својим посленим животом и својим сунцем, с белим премазаним окнима прозорским и мирисом од воћа ио улицама; куће су изгледале, ирема оштром осветљењу, као да стварно и не постоје, и изгледало је као да на њима почива тишина коју ни улична ларма ни лупњава колска није могла растерати... Па онда дође топла, мрачна соба за време јесењих вечери, кад би се она обукла за позорипгге, а други још нису били готови: мирис од свећа — ватра у камину која је на простирку бацала свој одсев — кишне р;апље које су ударале о прозорска окна — коњи који су ударали ногом о земљу пред вратима — меланхолична вика продаваца шкољака доле на ул-ици... па онда после свега тога: светлост, музика и сјај у позоришту. У оваким визијама прође и после подне. Нилс и његова мати били су у салону. Нилс је лежао на коленима испред софре, на чији мрки"сомот бејаше притискао своје лице, а руке склопио над главом; плакао је гласно и лелекао, и није се нимало упињао да се савлада, бол га бејаше савладао, госпођа Лине је седела крај њега. Пред њом на столу био је молитвеник, отворен на месту где су погребпе песме. Час би прочитала неколико стихова, час би се иагла ка своме сину па му је говорила, утешне речи и бадрила га; али Нилс се није дао утешити, и она не могаше зауставити ни његове сузе ни помамно јадање његова очајања. Лине се појави на вратима од болесничине собе. Он ие даде никакав знак, он погледа само у њпх озбиљно, и они устадоше и пођоше с њим унутра његовој сестри. Он их узе обоје за руку на приђе с њима иостељи; Едела отвори очи, погледа у обоје и мицаше уснама као да хоће да говори. Лине одведе своју жену до прозора и седе до ње, а Нилс паде на колена чело њене постеље. Плакао је тихо и молио се Богу усрдно и непрекидно пригушеним, страсним шапатом, са

склоџљеним рукама; рече Богу да он неће престати да се нада. — Ја те нећу оставити, Боже мој, ја те нећу оставити пре но што будеш рекао »да н ; ти је не смеш узети од нас, јер ти знаш колико је силно ми волимо, ти не смеш, ти не смеш! 0, ја не могу рећи: »Нека буде воља твоја" јер ти хоћеш да она умре; али ах, остави је да живи, ја ћу ти бити захвалан и послушан, ја ћу чинити све што знам да од мене захтеватп, ја ћу бити добар и никад нећу радити цротиву твојих заповеди, ако само њу будеш оставио у животу. Чујеш ли, Боже! Ох, стани, стани и дај да оздрави пре но што не буде сасвим доцкан. Ја ћу... ја ћу... о, та шта могу да ти обећам? — Да, ја ћу ти бити захвалан, нећу те никад, никад заборавити. Али, ах, саслушај ме! Та ти видиш да она умире, ти видиш да она умире! Чујеш ли, дигни своју руку, учини то, та ти знаш да је ја не могу жртвовати, о Боже, не могу, пусти је да живи — зар нећеш, зар нећеш! Ох, то није ираво од тебе... Напољу, под прозором, бело цвеће бејаше се заруменело као руже ца светлости сунца које је било на заходу. Од цвећа се ствараше ружични град, све свод по свод, боје од ружа; и кроз ваздушасте кривине блисташе се на вечерњем плаветнилу небо, а из лелујавих гирланда иросијаваху злаћене светиљке с пурпурном, ивицом. Бледа и мирна лежала је Едела унутра у соби, држећи у својој руци руку. старога пријател>а. Лагано, дах по дах губио. се а. с њиме и живот; све слабије и слабије подиздху се груди, а све тежи и тежи постајаху уморни очни капци. — Поздрави ми — Копенхаген! — то бејаху последње речи што их је изнемогло прошапутала. Али њен последњи поздрав не чу нико. Није чак ни као дах прешао преко њених усана, њен поздрав њему, великоме уметнику кога је у потаји волела свом силином своје душе, али коме није била ништа, само једно име за које је његово уво знало, само једна туђа прилика више у великој гомили која му се дивила. И светлост се прели у плавичасти сумрак, а руке падоше изнемогло на ниже. Сенке су расле — сенке вечерњег еутона и смрти. Државни саветник се наже над постељу и метну јој руку на било па очекиваше мирно; и кад је последња искра живота ишчезла, кад се и последњи немоћни и слаби талас крви бејаше растурио, он принесе тад својим уснама њену бледу руку: — Драга Едела! 4. Има Лзуди који свој бол узму на себе па га носе, јаких природа који огледају своју снагу баш на тежини терета свога, докле слабији подлежу безвољно болу, као што се човек предаје болести каквој; и ове обузме скроз и скроз бол и туга као каква болест, ои продире у њихову унутрашњост и постаје једно с њима, преобра-