Nova iskra

— 118

тттто је изгледало, јер тт ако је био с идеалтшм правцем времена у непријатељству и називао га погрдним именима, ипак је имао за све што је идеално, сањалачкп, етерски, мистички, што је непојмљиво високо и чисто до заноса, симпатије коју није осећао према правцу који је више земл>а родила, за који се ои борио и у који је већим делом и веровао. И против своје воље оп се заљуби у госпођу Бој, али јој он то не рече, јер то не бејаше млада, искрена љубав, л>убав пуна нада. Он ју је волео као неко сгворење од отменије, и срећније расе но што је љегова, те отуда је и било као неке срџбе у његовој љубави, неко инстинктивно огорчење ирема ономе што је у њој било од те расе. Непријатељским, суревњивим очима гледао је он на њене склопости и мишљења, на њен укус и њеио гледиште на живот, иа са целокупним оружјем, с фином речитошћу, немилосрдном логиком, осорним ауторитетом и милостивним иодсмехом он је задоби за себе, задоби за себе и своје гледиште. Али, кад сад истина бејаше победила, и она постала као и он, он увиде тад да је и сувише миого добивено, и да је он њу волео са свима њеним илузијама и предрасудама, њеним сновима и њеним заблудама, а не оваку каква је сад била. Незадовољан самим собом, њом и свачим, што му је отаџбина пружала, он отпутова и не врати се. А тад баш бејаше она заиочела волети га. Из ове свезе људи су могли дакако много тнто шта испрести, па су то и учинили. Саветниковица је говорила о томе с Нилсом, онако као што обично стара врлина збори о младим заблудама, али је Нилс схватио то на такав начин који је саветниковицу увредио и поплашио, јер јој је он у одговору зборио смело о тиранији друштвеној и слободи сваког појединца, о плебејској честитости код светине и племенитости страсти. Од овога дана он је долазио врло ретко својим забринутим сродницима, али га је зато г-1>а Вој виђала чешће. 7. Било је једнога вечера с пролећа. Сунце је бацало свој руменкасти сјај у собу, спремајући се да зађе. Крила од ветрењаче тамо горе на бедему витлаху своје сенке по окнима прозорским и зидовима собцим; оне су долазиле и одлазиле у једноликој промеии сумрака и светлости - за један тренутак сумрак, за два оветлоот. Нилс је седео крај прозора па гледао непомично у румене облаке кроз тамне заклоне па бедему. Био је ваи вароши, испод напупелих букава, па зелепим ражним пољима, на цветним ливадама. Све је било тако јасно и лако: небо тако илаво, Сунд тако сјајан, а даме што су се шетале тако дивне. Певајући иптао је оп нутем кроз шуму — али најнре нестаде речи од његове песме, за тпм се утиша ритам, иа напослетку изумреше тонови, и њега обузе тишина ттека као несвестица. Он бејаше затворио очи,

али јо ипак опазио како се оиетлост чисто упијала у њега и кроз ове нерве просијавала, док је хладни, заносни ваздух при сваком даху гонио ове бешње кроз немоћне и дрхтаве жиле силно узбуркану крв. Било му је као да се оно што је клицало, што се стварало, што је пупило у пролећиој природи прикупља у њему у један једини гласни крик, и он је жудно чезнуо за тим криком, он га је ослушкивао, и ово оолушкивање пређе у иејасну и све већу и већу чежњу. И сад, кад је седео ту крај прозора, изнова се пробуди чежња. Чезнуо је за тисућу снова, за сликама нежним и расхладљивим: лаких боја, тренутна мириса и тихе музике са јако затегнутих сребрних струна, — па онда за тишином, оном дубоком тишином куда таласи ваздушни никад нису однели атом каквог гласа, где је све мртвим сном спавало у тихом жару румених боја и топлоти ватрених пријатних испарења. Он није чознуо за овим, али је то излазило само из осталога, док се не остави тога гта се опет врати самом себи. Био је сит сама себе, пустих мисли, снова у глави. Живот је песма! Не, није, кад се човек само бави у кругу и свој живот опева, у место да живи животом. Како ли је био овај живот без садржаја, празан, празан, празан: једнако ићи у лов за самим собом, посматрати лукаво своје рођене трагове — наравно у кругу; скакати привидно у реку живота па онда ионово упецати себе у овом или оном чудноватом облику! Па да хоће само да наиђе то на њега — све: живот, љубав, страст, али тако да он с тиме не може певати, већ да то с њиме пева песме. И нехотице учиии покрет руком као да би хтео нешто одагнати од себе. У ствари, он се бојао тога, те силе коју су називали страшћу: тога вихара који витла са свим опим што је у човеку утврђено, стално, стечено, као да је то увело лишће! Он није волео тај разбуктали пламен који у своме рођеном дому сама себе прождире — не, он је хтео да лагано гори. Па инак, тако је јадан био овај живот са снагом која у пола достиже, у тихој води с обалом па домаку! Да хоће само да наиђе река и олуја! Кад би знао само: како? А онда би разапео сва једрила па се кренуо на пут у шнанско море живота. Збогом остајте, ви данн што тако лагано промичете; збогом остајте ви кратки, срећни тренуци; па и нама збогом, ви бледа расположења душевна која поезија мора да украшава, да би блистала; збогом и ви слаба осећања која морате да се заодевате у тонле снове па ипак се мрзпете и изумирете! Гледајте куд ћете! Ја бродим ка обали где се расположења обавијају око свих жилица у срцу као бујна вињага — дпвља, непроходпа шума! За сваку вињагу која вене има других двадесет у цвету, за сваку уцветалу има их ототину у клици. Кад бих само већ био тамо! Он се бејаше заморио у својој чежњи, био је сит оама себе. Осећао је потребу за људима. Али Ерик није био, разуме се, код куће, а с