Nova iskra

— 212 —

лије — кесароша и скитница. У средини њиховој ^ »лени Миле" опружен на леђима. Више главе му чкиљи апсанска лампа. Он у лицу блед, испијен, оч Иј велике, отворене, светле. Телом иидакрене... Пипнем му чело — да изгори. Сав у ватри. Наредих, да га жандарми на ћебету изнесу на чист ваздух у двориште. — Шта је болан, Миле? Не дај се, море упитах.... — Ето, господин члан, да се мре. Доста сам се напатио по овим апсанама. Право је, да ме и Бог једном прими. А досадио сам и вама И овим људма око мене. Мало који дан да прође, па тек ме дотерају вама. А и морају, немам занимања. Скитница. Увек... Ама увек ми и то натичу: био си, веле, на робији. Па ме нико неће да прими ни у службу, ко ће да има робијаша у кућн ? А јотп нмам и ону несрећну болест. Досадио сам целом свету. А нисам био баш толико ни крив. Знате, да вам кажем сада ону крађу у дућану Наума Бенџе нисам ја учинио... — Како... Па ти си сам признао.... — Признао сам, јест... господине, али на молбу моје маћехе, Вп знате да се је мој отац по други пут женио. Моја маћеха довела је у нашу кућу и свога сина. Пусто и размажено дериште. Њему су и отац и маћеха све угађали, а мене држали као оно иса на ланцу. Маћеха ме је мрзила због свога детета, па ме је онда нерадо гледао и отац. Нису ми дали ни школу да свршим. Него ме извадили из гимназије па отерали на занат. Али код мајстора почеше ме оне бесне калФе гонити и ни зашта тући. Па онда и она моја несретна болест учеста. Сваки други — трећи дан падао сам. Често сам бивао сав крвав, угруван и осакаћен. Онда ме и ма;стор отера. Куда сам могао гладан и бедан него онет очевој кући. Миле застаде мало. Одахну, убриса тешком руком зној с чела, па насгави: — Хе тако је... господине. Песрећа моја. Баш тада деси се, да се учини опа крађа у дућану Наума Бенџе. И наиђоше лопова у нашој кући. Крађу беше извршио Никола — маћехина маза. Када паде сумња на-њ, маћеха ме окупи молити, преклињати и богорадити: да ја признам за се. Само да се њен син .ослободи. Два дана није ми дала мира, шта ми није обећавала, бајаги да се само та „приФорма" код полиције изврши, па ми после ништа неће бити. И ја онако бедан, болан, намучен, да је само одобровољим према мени — нризнадох све... Јест... нред господином Ђоком, нисаром у теразијском кварту, казао сам на протоколу: да сам ја у подне ушао у дућан, да тамо није било никога, да сам онда обио чекмеџе и украо сав пазар — Болан брајко.... — Јест... господине... Тако је у истини било, онда су ми у кварту тражили да кажем и то, где сам паре оставио. Ја им нисам умео казати, јер их нисам ни узео. И онда су ме жандари тукли — што нећу све да признам. Тако је било господине... Држали су ме месец дана у при-

твору. После ме спровели суду. И суд ме осуди на робију. Тамо сам био две године дана, па ме пустише. Када сам се вратио кући, отац ме дохвати за косу, грдно истуче и истера, све шамарима по глави, на улицу. Ево овај чвор на челу, то ми је од тога боја остао... А маћеха ни речи — да се заузме за ме. И ако је знала да сам јој сина апса заклонио и робије сачувао, чинила се свему томе невешта. И још је тајно наговарала оца, да ме нпкако у кућу не прима. Ја сам онда, као што већ знате, ударио у скитњу. Због ове моје болести три иут сте ме слали у болницу. Падао сам из апса у апс. И овде и у Нишу и у Крагујевцу и у Шапцу. Ништа нисам био крив. Него, веле, немам занимања. Вечито под сумњом да не чиним крађе, јер сам био на — робији. И опет мало одахну: Па настави. — А да вам кажем... господине... на робијн само се зло учи. Тамо се затварају по осамдесет у соби. У тим собама права је несрећа. Ту се коцка и свакојака срамота ради. Да вам још кажем... да знате... Тешко ономе, ко тамо западне. Тамо се сваки дан није и бије. Када робијаши излазе на рад у вћрош, они се умоле војнику, који их прати, те купе себи тестију. У тестију спусте завезану мешину напуњену шпиритусом, а озго налију водом. Када се врате у затвор, надзорник загледа у тестију. У њој види само воду, а не сећа се, да је доле на дну пуна мешина. У казамату после пеку шпиритус са шећером па праве ракију. Тако исто привезују себи око голог тела и друге ствари па уносе у казамат. Кришом се тако уноси и шећер, кава, сланина, кобасице, дуван и све друго Има у казамату свега што желите. Тамо се води ирава трговина. Ми млађи морамо да слушамо и кријемо оне старије. Ако нећемо — они нас туку. А с њима су у договору и понеки од чувара Опет мало застаде. Ућута се, тешко уздахну, па настави: — Молим вас, има деце мангупа, који су невини. Они не чине никоме зла ни вреда, него живе од милостиње, што им ко удели Тако сам, право да вам кажем, живио и ја! Али такву децу хватају по квартовима и на правди Бога туку. А то је грехота. Деца нису крива, што их немилостиви родитељи терају од себе. А нико се неће да побрине за њих. Још да вам кажем, када се оваква деца дотерају у апсану, они се тек туна науче: како да лажу и краду. Треба да се неко заузме за њих. Грехота је да се тако муче и злопате. Дисање Милово постајаше све теже и теже. И глас га издаваше све више и више. Али тада лакше настави. — Када умрем, молим вас покорно, немојте моме оцу ништа јављати. Њему ће бити срамота. Жао ме је, да му се ругају због мене, што сам у апси овако свршио.,.. Молим вас покорно, немојте писати ни у новине, да сам био у затвору. Ви знате да имам сестру удату за секретара у министарству, на