Nova iskra

— 240 —

песма која је била тако силна, која га је тако неочекивано препала, као кад одједанпут иза окуке на путу искрсне пред нас простран хоривонат те од пријатне шуме, која је била цео наш свет, с/гвори један кутак од пејсажа те нам се љене Фине, кривудаве линије учине сад мале и незнатне кад се упореде са величанственим цртама брежуљака и далеких ритова. — Ах! али је пејсаж био само једна Фатаморгана, Фантазија је само оно што је он издвојио из песме, јер сад је ето опет говорила као гато је говорила и увек, и била је опет дивпа она сама главом. Но он је знао и из тисућу примера каква је она тиха вода била, без олује и таласа, јасно плаво небо са сјајним звездама. Тако је он волео Фенимору, тако ју је он видео пред собом, па је мало по мало и она била према њему таква. Ама ни најмање каког свесног претварања, јер је у неколико у њему било мпого истине, то је дошло тако природно, пошто су свака његова реч, сваки његов израз, његови снови и мисли, са жељама, молбама и поштовањем, баш ту страну у њој додиривали; то је било тако природно да је она постала потпуно то што је и била у кожи коју јој је он тако рећи силом навукао. Али, како је и могла водити рачуна о томе да ли су сви и свак добили тачно прави утисак од ње, сад кад су њене мисли биле испуњене само једним: само Ериком, њеним изабраним господарем, њиме кога је она волела страсно, помамно, с необузданошћу која јој је била страна, с неким идолским обожавањем које ју је плашило. Она је мислила да је љубав слатка збиља, а не немир који прождире, пуно страховања, понизности и сумње. Покаткад, кад би јој се учинило да види како се исновест тиска на Ерикове усне, њој би дошла мисао да је њена дужност да метне руку на Ерикова уста и да га спречи да не говори, да саму себе пред њиме оптужп II да му каже да га она вара, да му каже колико је она мало вредна његове љубави, како је земаљски незнатан створ, како је детињаста, како мало узвишена, како бедна и јадна и до зла бога обичан створ. Она је осећала пред његовим иогледима, који су се дивили, да није на своме месту, да чисто као с неким рачуном ради кад је поступала тако као да му се склања с пута; као да чини неки злочин, кад није могла стегнути срце а да у својој вечерњој молитви не замоли Бога да одврати њено срце од њега, тако како би његова судбина могла бити ташта светлост, сјај и величанство. -Тер, она бн га само свукла с те висине својом ниском љубављу. Ерик ју је. међутим, волео и против воље. Његов је идеал био од вајкада отмен, велик и поносит, са тихом сетом на бледим цртама и храмовски чистим ваздухом у строгим наборима одела, али га Фениморина љупкос.т бејаше победила. Он не могаше одолети њеној лепоти. У њеној целој појави било је неке свеже, несвесне сеизуалности; кад је ишла, то је њен корак шапутао о њеном телу, у њеним покретима било је неке наготе, у њеној мисЈпоћи сањалачке речнтости према којој је она била немоћна, и коју

она иије била у стању сакрити или ућуткати, па бага да је и имала неке слутње о томе. Нико то није увиђао боље од Ерика, и он је знао потпуно коликог је удела у његовој наклоности имала њена чисто телесна лепота. Зато се он и борио противу тога, јер су у његовој души живеле велике, сањалачке идеје о љубави, идеје које ои није можда поцрпао само из иоезије и традиције, већ из дублшх слојева своје природе но што су бнли они који су у оитпте налазили израза у његовом бићу. Али, ма од куда да су нотицали — они су морали уступити. Он не бејаше још признао своју љубав Фенимори. Тада се деси баш да је приспео »Берент Клаудије« и остао напољу у луци. Баљало је да се крене даље на север у Фјорд, па зато није ни пристао у нристаништу; а како се консул веома поносио својим бродом и хтео га показати својим гостима, навезоше се једнога вечера на море да на броду поиију шољу теја. Време је било дивно, потпуно тихо и без ветра, и сви су били расположени за разговор и весеље. Време је пролазило не може пријатније бити, пили су енглеског портера, зачињавали га енглеским бисквитом, великим као месец, а јели усољене локарде које су похватане на путу кроз Северно Море. Пумповало се с пумпом на броду, док ова није почела ирскати, љуљушкали су компас, вадили с великим блеханим судовима воду из водених резервоара и слушали како крманош свира на својој осмоуганој хармоници. Било се већ смркло кад су сви били готови за повратак. Враћали су се у две групе: Ерик, Фенимора и неколико постаријих људи у чамцу са самога брода; а остали у консуловом чамцу. Први чамац имао је поћи нанред, прокрстарити мало по мору и тек онда полако иоћи обали, док је други чамац имао ићи право обали. Разлог за ову одлуку био је у томе, што су хтели да чују како ће се разлегати песма по води једне овако тихе вечери. Због тога су Ерик и Фенимара и седели заједно на стражњем делу првога чамца понесавши са собом и мандолину. Али се на песму сасвнм заборави, јер кад су била спуштена весла показа се да је било необично јако светлуцање на води, и то их је сасвим занело. Чамац је клизио тихо ио води, и тамна глатка површина била је избраздана од линија и кругова благе, беле светлости која је осветљавала управо линију коју је градила, и само на оним местима, где је била иајјача, бацала фини , тамни сјај, као дим од упаљене свеће над свећом што је до ње. Она се блистала беличасто око весала па је клизила ни ниже у треперавим прстеновима који су бивали све слабији и слабпји; у светлим каиљама прскала је она са весала и претварала се у читаву ФосФорну кишу, која се гасила у ваздуху, али која је налила воду кап ио кап. У фјорду је бнло тако мирно и такт од удараца весала делио је тишину на по/гједнако велике паузе. Над тихом дубипом владао је мекан п тих сумрак, чамац и људи бејаху се претворили у тамну целииу, из које је слаби сјај ФосФорног светлуцања