Nova iskra

— 199 —

Л. Да Винчи Св. Јероним Из књиге г. Д-р Б. Николајевића „Леонардо да Бинчи"

«Беше у Реље соко у истоме нађен гњезданцу 140 Шари на врху горе на камену голоме станцу, У ком и Милошев соко из пегаве измиле љуске, Да се прихвати света широм из кућице уске. Убојне птице обе рођена браћа бејаху; Заједно увек у лов на утве и ждрале лећаху. Оба одрањена тако и свикла на слогу и дружбу, Да би наградио верносг, оданост и витешку службу И да још чвршће за престо милошћу витезе веже, Милошу једног а Рељи поклони другога кнеже Једнога дана, јер оба његови дотле бејаху, 150 И соколари увек у лов их пред њиме ношаху. Растави тако Лазо брата од милога брата, Али се туга с тога птицама срца не хвата: Јер побратима оба често у друштву ловљаху И племените птице собом у гору ношаху, Духо то траја и Рељи драга и мила бејаше Срчана птица коју Перјанком он тепајућ зваше, Докле му побратим своју Кићанком назива од миља; Обе у полету нигда не промаше мете ни циља. Али кад затворен Реља у двору очарану преста 160 Да се са побром дружи, кад лова и забаве неста Јер га удаљих ја од побре и целога света: Поче на сокола нека сета и туга да слета. Чилог Перјанка поче жалост и чама да мори, Нити узлеташе више небу ни зеленој гори. Данима, ноћима више не мица с танане јеле. Постаде тром и лењ он бржи и лакши од среле. Крило му клону а тамом огњевито застре се око. Докле тек вечери једне омркну, али кад свану, 170 И када сунце гору будећи с истока грану, Нзега на танкој јели на познату месту не б'јаше. Скап'о је тужан Г1ерја'нко, тако сад сваки мишљаше, Превари смо се. ЈЗрату одлетео беше соко Преко планина и дома право у Лазарев око, Па је на раме цару ранитељу доброме пао. Пиштећ и цијучућ све му казао што год је знао За господара свога, јунака и витеза Рељу,

180 Који без Тавнице овде у мајке, на срамоту вељу, Тавнује занет, заслепљен у сладбстрашћу ниску. Добро разумеде цар и птицу и њезину писку. Сети се јаду и абер младоме посла јунаку У помоћ брзу позва његову мишицу јаку, И соко с царевим гласом долете младом сердару, Остави књигу на крилу, злогласницу свом господару. Реља кад виде, шта се њему за леђима збива И како мати од њега ту војну на Турчина скрива: Злогласну књигу ону о земљицу срдито тресну, 190 Од големога јада тужан по челу се пљесну; Загрме гласом од кога грање са дрвета пада. Коња, оружје тражи и сабљу и копље од нада, Педесет ока тешко, које ко перце баца, Када но крви у боју до колена јунак загаца, Двоје по двоје набада на гломазну крваву мотку Докле од трупина људских не начини гмизаву смотку С које ко с ражња неког лешине смиче мргве Слажућ на пластове пољем жалосне своје жртве Загрме Реља и виле стухаћице циптећ од страха 200 Прснуше јадне куд која као без душе и даха. Умуче кикот њихов и песма се изгуби њина. Расу се точак кад му на паоцу препуче шина. Рељи пред очима свану; он виде шта беше са њнме. Виде и како грдно обрука себе тиме. Дознаде Реља све што бејах од њега крила Задржат* не може више силнога никаква сила Ја сам дозволила њему, да иде куд срце га вуче Да се са огњеним змајем на мегдану вија и туче. Крила, окрил>е и коња оружје, ах све сам му дала. 210 Некд га штити Вишњи од напасти беде и зала. Весео он је и срећан; у радости он и не сања, Како га подмукла судба млада и зелена зања Коњиц под њиме кад пође, све поиграва и рже Весело цикће соко и лети све живље и брже. Одоше кано у свате ах, смрти у чељусги гладне ; Већ му на сусреће она пружа ручетине хладне. Све што сам имала, све сам на жртвених српству ја дала. Па ми је ипак прекор јутрос за све ово хвала; Ниједна моје јаде и боле голбме не схвата: 220 Све ја, што имам, губим овога кобнога рата Стишајте својих речи залбтљиве отровне стреле, Па се пожурите, сестре, и руке потрудите беле, Свака да учини своје за Српство и Лазара цара Да нам Турадија мрска Србадију милу не ара, Свака уз свога јунака нека борећи се стане, Да неосвећене крви ниједна капља не кане. Тако збораше мати Реље, јунака над свима, Сејама својим и јадом испуни срца у њима. Опрости сејо мила, што речи излеташе кобне 230 Речи неразложне као стреле и осице злобне, Жучно залетљиве, боно оцепљиве, страсне и гнусне, Рече Самовила, — које моје изустише усне, Којих се стидим и с којих љуто осуђујем себе, Плачући искрена срца и сама, о сестро, уз тебе. Сриству си заиста дала више нег друга ма која: Рођеног сина, сву радост, сву срећу, сва надања своја. Све што ми можемо чинит' спрам тога се губи и чезне Спрам бола, којим срце у матере грца и грезне. Ничим ти равна ни близу не може ни једна бити 240 Малом се хвалом хвали вила што чува и штити Марка непобедног, Марка људомору грозног у боју, Пред којим Турчин бежи ко пчела у збуњену роју. И као пчела што зуји пометена прштећ по зраку Тако и Турчин урла уступајућ страшном јунаку. Срђа ће јунак мој покбсити сабљом и копљем Читаве војске и равно Косово покрити снопљем Лешина турских и земљу натопиће црвеном влагом, Да ће кроз векове дуге турском заударат' трагом. Таком јунаку помагат' и сувише мала је трудба. 250 Победне венце и славу мом Срђи је обрекла судба. Мени уз њега радост. — А ти! о сестрице моја! Ужас и очај само од Косовског примићеш боја. Ја ти се клањам, твојој тузи, и молим опрости Што те увредих, и што ти неразложно ја напакбсти.