Nova iskra

— 259

Једно вече у Шангају

ИЕј КД премпо сам се да изађем на обалу. ВруБШВ|! ћина је као у пећи; једва чекам да из{ШтлјваI; летим из кабине јер зној цури низ меие. Изиђем на кров, натучем на главу свој дебели шешир од плута, испод кога почех осеКати неку пријатну хладовину, а зној се поче сушити на мени, пошто је источни ветрић тихо пиркао и хладио ме кроз бело одело. Замолим капетана да ми допусти излазак како бих могао штогод пазарити, користећи се тиме тпто се тога дана није радило услед неког празника у вароши. Кад ступих на обалу окупише ме многи кули нудећи ми да седнем у њихова колица. Али ја сам ишао право не обзпрући се на њихове понуде хотећи да се дам у луксуз: да будем иошен на отвореним посилима и тако да обиђем варош. Пешице стигнем у једну велику улицу где наиђем на више кулија са носилима, који сазнавши из далека моју намеру, нуђаху ми више рукама него језиком своја носила. Погодим једиа таква носила за пет ура, споразумевши се помоћу прстију, пошто ови кули слабо владају икојим страним језиком, и ако су непрекидно са странцима и ако од њих живе. Седох дакле у носила а Кинези метнуше кајише преко рамена. Јаимрекох: Оо ћеас1 СМпа диаНег, а они ми одговорише: А11 пдМ и иођоше иодвикујући један другоме, по њихову обичају, како би ;'сложили корак те да их кајиш не коље и да носила не трзају, већ да се само лагано шетају горе доле, на подужим држаљама на којима су, те да боље ужива онај који седи и да носачима буде лакше носити. Најкраћим путем стигосмо у кинеско предграђе. Прођосмо кроз неколико лепих и великих улица којима је свет врвео на све стране. Јуре гологлава дечурлија са уплетеном косом низ плећа, грабећи један другоме воће из руку. Дућани су пуни света; улази се, излази се, стоји вика трговаца који зову муштерије, нуде своју робу, побијају конкурента, до неба се дигла вика. По нека нам колица попрече пут, неки опет спустили на сред пута своје корпе са воћем и разним јелима, тако да често моји носачи изгубе корак те почну поново један другоме подвикивати да би се поново сложили. Кинеске су улице доста широке, махом су без тротоара и калдрме, али су добро набијене те тако нема прашине; но њима се не виђа тешких кола ни коња, јер кули све раде: вуку колица са путницима и робом, носе на обрамици, по некад на оба рамена; мање терета носе у двоје, а кад је негато тешко, буде их и двадесет носећи терет на испрекрштаним бамбусовим моткама. Куће су већином на један спрат, али ипак доста високе са конкавним крововима, а врата широка и сва ишарана дрворезом, а тако исто и тезге и раФови у дућанима.

Кинези много полажу на рекламу, јер свакп дућан има по неколико псписаних табла, мањих и већих, дугих и ужих, које косо стрче из дућана, да би испод њих свет могао пролазити; на моткама опет висе велики Фењери сви исписани, а великп као бурад. На сваких неколико корака затегнут је коноп у висини с једне куће на другу и о њему попречке виси велика табла на којој је нешто с обе стране исиисано. Тако да кинеске улице изгледају у вечиту празновању, пошто су увек пуне света, искиће понекнм барјацима, шареним таблама и Фењерима. По кинеским улицама нема нигде стабала; ђубрета има доста, те с тога доста Јзмрде. Становници се умивају и бацају воду испред врата, не пазећи иде ли когод, те је стога бол>е ићи

Л. Дл Винчи Студпја Из књиге г. Д-ра Б. Николајевића „Леонардо да Винчи"

средином улице. Паса нема да лутају улицама јер их они једу а нема их да не припадају никоме као у нас. Испред неких дућана искупила се светина и препира се; неки се и бију. У тој маси лако се распознаје њихов сељак међу грађанима, по мало затворенијој боји лица и својом неспретношћу. У тим се улицама доста тргује, јер се види да скоро сваки ио нешто носи или гура на колицима, али се понајвише краде, и то просто отима један другоме из руку, па се белш у светину, и ако лопов има добре ноге, то му је спас. Кинескоме коцкару, који отима по улицама од сељака, много је лакше утећи него што је то случај у другоме свету, јер су већином исто оде-