Nova iskra

често мислите ? Нема ли ље рвугде, на сваком кораку, у сваком послу ? — Ја знам то, одговорих јој, али оставите ме бар да о растанку мислим тек онда кад буде дошао. Пред нама стоји још доста дана, па зашто бих се већ сад растуживао на номисао да ћемо се растати, кад смо сад тек први пут заједно? То сам јој рекао и ако сам знао да ме од иоследњег испита раставља још свега три четири дана, и да ћу по положеном испиту, јер сам веровао да ћу га положити, морати се одмах вратити својој кући. То је била већ деФинитивно свршена ствар, па ипак у тај мах гледао сам и ту могућност, да и после испита останем да будем с њом. 0 томе пак каквих је последица требало да буде од нашег познанства, нисам имао ни најслабију представу. — Где се вн обично храните ? запита ме она, а не одговори на моје питање. Ту негде у кварту је л' те? — Јесте, у кварту, обично код Дивала или код Булана. — Е онда хајдемо да ручамо, већ је време, ја сам гладна. Још није ни изговорилатонеколико речи, ана Сенатској згради поче часовник да избија подне. Не знам шта би ме могло више обрадовати но та њена жеља да заједно ручамо. И ако ми

је рекла да читав даи посвећује мени, није ми ни на памет пало, да ће и тај моменат наићп. На ручак управо рећи нисам ни мислио. А нешто ме је нарочито потресала она позната интимност за столом; изгледаће као да смо познаници и пријатељи од дугог времена, а у тај мах и сама помисао: да ћу то, некада, и с разлогом моћи рећи, будила је у мени ретко расположење. И тако смо, лагано идући, дошли до Булана, где смо и ручали. Одмах по ручку спустили смо се до Сене, сели на лађу и одвезли се у Сеп-Клу. То је била њена жеља. Уз пут покушавао сам у неколика маха, да, ма и заобилазним путем, дознам што ближе о њој, али она је, осећајући то, одговорима својим умела да затури и најслабији траг ка ономе што сам хтео да дознам. А да ме је ко питао: зангго ми је требало да шта подробније дознајем о њеној прошлости ? не бих му умео рећи. Да сам дознао о не знам каквим светлим атрибутима њене личности, не би ме могла више занети, но пгго ме је и без тога заносила. Њеном појавом и њеним присуством био сам као опијен. Нешто ми је стално говорило да она није обична девојка, и сваки даљи моменат што сам био с њом, све ме је више утврђивао у томе веровању. (СЛРШИЋЕ СЕ)

ој а молитва

Бс

/оже, ја те никад нисам обмањиво Молитвама лажним' нит' димом од свећа, Хтедох да откупим грех који сам скривб, Нит' тражих да Твоја милост буде већа. К'о и многи други, мирно вучем јарам, Певам кад сам вес'о и у тузи плачем, Нит' ми на ум пада да сам себе варам : Смрт спокојно чекам да ме скоси мачем.

А сад милост једну ја у Тебе просим : Хтео бих да умрем у напону снаге, Онда, док још главу поносито носим, И на верним груд'ма једне жене драге. Мене плаши старост са грудима свелим, Стрепим, да ћу некад ја излишан бити. Хтео бих да умрем док још живот желим, Док ми чело ведро бујна коса кити.

Боже, страх ме клецат' под старости јадом, И теретом што на ломна плећа паде: Кад већ мора бити, дај ми 'умрет' младом, Не дај да Те кунем што ми живот даде.

Ћуприја, 1907.

Милутин Јовановић

— 28.8- —