Nova iskra

— 303 —

Мост код Вишеграда у Херцеговини

себе, та њен живот не би никад више ишао на Федерима. — Бејаше мраз наступио; таласасте лозе са гомилом ружа, које се бејаху обавиле око њих и које су их држале заједно, бејаху изгубиле и најмањи листак, сваки цветак, и бејаху остали само још огољени, жилави врбови прутићи који су их и држали и свезали у један неразмршљив хаос. Шта је могло помоћи, што ће она осећаје минулих дана разбудити топлином успомена за вештачки живот и што ће наново метнути свога идола на његов постаменат и што ће се указати сјај дивљења у њеним очима, речи обожавања на њеним уснама, руменило среће на њеним образима — шта је то све вредило, кад он није хтео узети на себе да буде свештеник овоме идолу и да њој помогне у овој побожној превари! Он! Та он више није ни познавао њену љубав, у његовом уву не бејаше заостала ни једна једина њепа реч, у његовој души не бејаше се очувао ни један једини дан њихових заједничких дана! Не, мирна и мртва бејаше љубав у њиховим срцима; њен мирис, њена светлост, њени тонови, све то бејаше ишчезло. Па ипак су могли још, по старој навици, седети тако ту, он с једном руком преко њених плећа, а она главом наслоњена на његове груди, па да ћуте до замора, заборављајући једно на друго: она да би се сећала онога дивног идеала, који он никад није био, он да је поново себи усни као онај идеал који је он сад гледао само још како се блиста у облацима високо над њеном главом. Тако су они проводили свој заједнички живот, а дани су долазили и пролазили и не донеше никакве промене, и из дана у дан бленули су у пустару живота и говорили себи да је то пустара, да ту нема нимало цвећа на ни изгледа на цвеће, на изворе или зелене палме, Што се јесен више примицала, то је Ерик чешће одлазио на своје пијанке. Која вајда, говорио је ои Нилсу, што седи код куће и чека на

идеје, које никако не доЛазе, Док му Се мисли у глави не скамене. У осталом, није му било много од вајде ни Нилсово друштво; њему су били потребни л>удц који имају живота, људи који су месо и крв а не играчка слабих нерава. Због тога су Нилс и Фенимора били често једно с другим насамо, јер је Нилс долазио сваки дан у Маријаненлунд. Уговор о пријатељству, који бејаху закључили, и речи које бејаху пале међу њима онога вечера у недељу, учинили су да су сад били много мање усиљени једно према другом и сасвим сигурни у својим међусобним односима, па, како су обоје били усамљени, они склопише срдачно, топло пријатељство које је убрзо задобило толику моћ над њима и њихову памет толико занимало, да су се њихове мисли, па било да су били одвојени или заједно, врзле неирекидно око овога пријатељског односа, као оно тице, које граде исто гнездо, све што скупљају и што одбацују раде то имајући пред очима један скривени циљ: да начине тако гнездо да буде топло и меко и за друге као и за њих саме. Кад би Нилс дошао овамо и Ерика не би било код куће, то су њих двоје излазили, па било да је било кише или олује, у далеке шетње у шуму која се сучељавала с баштом. Они се бејаху заљубили у ову шуму, и што се ближе примицао крају њен летњи живот, у толико им је она била милија. А и имало је тамо да се види хиљаду ствари. Најпре, како је лишће бивало жуто, па црвено па мрко, па онда како је отпадало: ветровитог дана у жутим вихорима, а кад је било тихо како се лист за листом спушта лагано међу крутим гранама и витким, мрким гранчицама. И док је тако то лишће падало с дрвећа и шибља, какве ти ту најскривеније тајне лета нису излазиле на видик, каквог ти није било ту свуда у наоколо разног семењаиразнобојних бобица: сурих ораха, светлих жирова и дивних жирових капица, коралских китица на трновом шибљу, црно-сјајних трњина и пурпурноцрвених шипкова на дивљим ружама. На оголелим буквама стајали су начичкани једно до друго бодљикави жирови а оскоруше бејаху се повиле под тешким, црвеним јабучицама, чији је мирис био накисео као у јабуковаче. Позне купине, црне и мрке, лежале се у влажном лишћу крај пута, међу вресом расле су боровке, а дивље малине бејаху понеле и по други пут своје затворено црвене бобице. На паирату се могло видети на стотину боја, јер је венуо, па тек маховина! То је био Формалан проналазак: не само бујна маховина пгго је ницала из земље по обронцима и провалама, и која је личила на јеле и палме и нојева перја, већ и Финамаховина надрвећукоја је изгледала онако као што човек може замислити житна поља ЕлФа, која је ницала са финим, финим стабљичицама и затворено-мрким пупољцима на врху као класје. Тиво као деца шврљали су они свуда по шуми, и уздуж и попреко, како би познали њена