Nova iskra

- 25 —

ЛИСТИЋИ

(ПЕСМЕ У ПРОЗИ, ПРИЧИЦЕ, ИМПРЕСИЈЕ)

ИЗ ФРАНЦУСКЕ ЛИРИКЕ ОБЛАК (ТеоФил Готје) На обзору се пење један облачак, оцртавајући у плаветнилу свој облик: рекао би човек гола девојка, која се помал^а из бистрог језера. Усправљена у својој седеФастој шкољки, она плови јасним плаветнилом, као етерична Афродита — начињена од пене ваздушне. Види се како се угиба у меканим ставовима њен труп с неодређеном контуром, и зора сипа руже на њено раме од сатина. Њене мраморне и снежне белине љубавнички се сливају, као, у полусенци Коређиевој, тело заспале Антиопе. Она лебди у светлост — више од Алпа и од Апенина, одблесак првобитне лепоте, сестра »вечности женске«. Узаман задржавана у своме телу, на крилима страсги душа ми лети ка овом облаку, и грли га као Иксион. Разум вели: »Нејасан дим, где се човеку чини да види што је снивао; сен коју ветар по ћуди мења; водени мехур који прсне — и нестаје га! <( Осећање одговара: »Свеједно! Штаје најзад лепота? — Дивна утвара коју један дах однесе, и која није ништа пошто је једном била! Отвори идеалу своју душу, метни у своје срце много неба; воли облак, воли жену, али воли! — То је главно«. сплин (Шарл Бодлер) Кад небо, спуштено и тешко, притискује као поклопац дух који јечи у бескрајној досади, и кад се са зреника што обухвата сав видокруг спусти мрачни дан, жалоснији од ноћи; Кад се земља претвори у влажну тамницу, у којој пада, као слепи миш, леће — тукући о зидове својим несмелим крилом и ударајући главом о трулу таваницу;

Кад киша, разастирући своје огромне млазеве, подражава преграде једне широке тамнице, и кад неми народ гадних иаукова разапне своје мреже у дну наших мозгова, Звона се наједанпут махнито зал^уљају и подигну према небу ужасно урлање, као блудећи духови без завичаја кад стану пркосно дајече, — И дуги мртвачки спроводи, без добовања и музике, промичу ми лагано у души; нада саломљена плаче, а дивљачан, деспотски ропац над погнутом мојом лобањом побада своју црну заставу. СТИХОВИ ЈЕДНОЈ ЖЕНИ (Луј Буле) Шта! Зар си се збил:>а ругала, кад си говорила: »Волим те! <( Шта! И ти си лагала, сирото дете!... Па нашто? Ниси мене варала, варала си саму себе, јер и ако си могла имати љубав, ти сад имаш само опроштај! Чувај га; он је широк и искрен, као што ми је и нежност била. Нек ти никаква жалост срце не мори: што сам у теби волео, била је моја властита опијеност; што сам волео у теби, то нисам изгубио... У теби је буктиња горела зајмећи само мој плам. Као високи гост на свадби у Кани, ја сам претварао у чисто вино твоју душевну водњикавост, и то је била светковина којој се свако чудио. Била си увек, у ретким данима свога триумФа, само просто оруђе под мојим победничким луком, и као што ваздух звони у празноме гитару, певали су моји снови у празноме срцу твом... Ако су они били узвишени и благи, то. не беше заслуга твоја. Ја то могу рећи свету а да те и не именујем: да истргнем из ништавила њихов кратковремени сјај, довољно је било да верујем. Довољно је било да волим. А сад збогом! Иди својим путем, ја се уклањам! Поспи дискретно белим прахом црвенило свог лица; гозбаје свршена, пошто сам испразнио свој пехар; а ако је остало још мало вина, лакеји ће га испити.