Nova iskra

ПРИЧА БЕЗ НАСЛОВА

[едим замишљена крај прозора и посматрам како се губе златни сунчани зраци за прљави ? влажни зид суседне куће. Мене узбуђује ружноћа и једноставност овог зида. Устајем са свогаместа и идем другом прозору, са кога се још види лепо, .златно сунце. Отворим окно и дубоко удишем свежи, пролетњи ваздух. Сунчани зраци ме нежно милују ио коси и лицу. Ја сам сва срећна, јер волим сунце, светлост. Зима је била дуга, несносна, те није чудо, што се стресам сећајући се ње. Теши ме, што ћу за неколико иедеља оставити ове собе, које ми изгледају као затвор кад их иоредим са лепим, зеленим брежуљцима и шумовитим планинама Источне Србије, краја, где сам света угледала. Кличем у души и радујем се слободи, светлости, свежем планинском ваздуху, али ми поглед пада на пуну корпу белог рубља и чарапа, које имам још да поправим, и моје се одушевл^ење гаси. Набирам чело и враћам се зловол-ша на своју столицу и продужујем механично монотони, глупи, али корнсни посао. Прсти мн отказују послушност, нспуштам иглу, хватам је у ваздуху и наставл>ам рад који, чини ми се, никако не одмиче. Чујем жагор и лупу врата: то се враћају из школе моја два синчића, улазе у собу, љубе ми руку и траже ужину. Ја их шаљем у трпезарију старој служавци Ани, која се иротерује с њима, оиомињући их, да не дирају своје две млађе сестрице. А ја радим даље, али ми се поглед и нехотице отима књигама, које још нове, неисечене леже разбацане по столићу. Ја бих радо завирила у њих, али нећу. И ја се заваравам у себи, да нећу читати ништа, док не свршим свој посао. Хоћу да васпитавам своју вољу. И то ми у овај мах донекле полази за руком. Скоро се већ не види. У корпи је остало још мало рубља, али улази искушење у облику старе, добре Ане, која носи у руци лампу и нову »Њиву«. Ја бацам рад од себе, гурам корпу у орман и узимам »Њиву с( . Стара Ана ме запиткује

о разним пословима, које има још да доврпш, а ја се једим зашто ме мучи, зашто већ не одлази. Глас ми се постепено појачава и ја сама примећујем да вичем. Мене је стид и ја се збуњено окрећем од Ане. Криво ми је на саму себе. Почињем да јој блажим гласом наређујем и она пајзад одлази. Али је моје уживање покварено. Осећам грижу савести. Мучи ме, што не радим своје послове вредно и предано, јер ја скоро никад ништа не довршим на време. Немам истрајности. Колико ли сам муке поднела због тога за ово 12 година, од кад сам удата. То је била непрекидна борба са својим ја. Мој муж, судија у престоници, човек је тактичан, хладан, одмерен и поштен. Он ме никад није прекорео за ово или оно, али сам ја увек осетила шта и како треба да радим, да бих њега задовољила. И он је задовол^ан, али не и ја. Ја знам да нисам ни добра жена ни мајка. О, колико има лажи у мојим поступцима! Ја радим и водим кућу разумно и ттедлшво, али ја то чиним без воље, без духа. Ја те послове радим механично, као стока упрегнута у јарам. Ја стално тврдим, да сам задовољна, али ја не говорим истину. Моја душа је далеко. Ја знам да мој муж то не заслужује, али га због тога и држим у обмани, да би и даље остао миран и срећан. Сећам се своје ране младости. Отац, срески начелник, човек добар и поштен, али болешљив. Мајка осстлшва, вечито незадовољна и сујетна жена. Ја, јединица, чувана и мажена. Отац мп умре кад сам навршила осму годину, а мајка ми се наскоро нресели у Београд, своме брату, државном саветнику, старом особењаку и нежењи. Он није марио децу, а нарочито женску, те сам се морала чувати да му не досађујем. Све време, кад нисам била у школи, проводила сам у маминој собн. Мама се није ни с ким дружила. Ујка није волео друштво, жагор, смех. А ја бих тако радо трчала, викала и смејала се! По цео дан је лежао у својој соби на миндерлуку, читајући неке књижурине. То сам гледала кроз кључаоницу. Кад пред подне и пред вече оде ујка на своју редовну шетњу и пиво, ја улазим у његову собу, гледам са страхом око себе, али се ипак храбро пењем на столицу, скидам књиге са раФова, прегледам их, затим носим у своју