Nova iskra

— 152 —

Што сб тиче лично мог лоложаја у овим иоследњим догађајима, — открио сам једну читаву Америку. Сазиао сам, ире свега, да је Олга Михаилова — права чаробница. Њеие су пожуде тако страсне, мажења тако топла, да уздрхтим и ири самој помисли на њих, а крв ми у главу навире. Уживање, које сам поред ње осећао, било је у толикој мери потпуно, да, истину рећи, не знам чега би још недостајало, да бих имао право рећи: »Волим!® Ми смо наравствено разумевали једно другог т. ј. ја сам њу разумевао, а она је веровала да мене разуме. Изгледа, да то и јесте све што је за срећу потребно. У самој ствари, био сам потпуно срећан гледајући њезине очи и стежући њезину малу и мршаву руку. Мислим, да бих исто тако био срећан и с Нађењком, а када добро размислим, вероватно и са многим женама. Изгледа ми, да се то исто може рећи и за све мушкарце овога света. Испит сам, разуме се, одлично ноложио. Вратио сам се у врт, али, на своје изненађење, не нађох Олгу Мнхаиловну на оној клупи где сам је оставио. Обиђох цео врт — био је велик — али њу не нађох. У један мах помислим, да није можда отиптла у ресторан, који је бно у ограђеном делу врта, под отвореним небом. Уђем. За мраморним столовима, покривеним белим чаршавима, седи и доручкује пет шест људи. Недалеко од уласка била, је Олга и заузела сточић. У тренутку. како уђох, јела је пирбг п заливала га руменим вином. Угледавши ме, удари у смех. — Кад је човек срећан, добије и добар апетит... Хоћеш ли и ти да доручкујеш са мном? Пристанем. И ја сам био при апетиту. Када ме упита о испиту, представим јој се као кандидат. —• Знаш ли, да за твоје кандидатство треба да иијемо шампањца, и за све, за све! предложи Олга Михаиловна. То »и за све, за све! в изговорила је је Ј дном чаробном експресијом, предано ме гледајући у очи. — Не, — рекох јој, — само за оно »и за све, за све!« Каидидатство је доста обична ствар, а наша срећа и уопште срећа на земљи — необична је ствар! То јој се допало. Донесоше нам шамиањца, усусмо по чашу и писмо га полако, ћутећи, гледајући једно друго лепореко говорљивим погледима. Мислио сам, како ми је у део пала ретка срећа — битн предмет љубави оне жене која је чувала сувишак својих нежности у току многих година; ако је та жена мила и симпатична биће право и велико уживање. Ограничили смо се на по једну чашу. Послужитељ, којему поклонисмо остатак у боцп и понудисмо да га испије у наше здравље, поче нам указивати своје невероватно поштовање. После десетак минута већ смо били код Кремчатова. С часа на час излазио је и очекивао нас, а када дођосмо, срете нас на степеницама. Изглед му је био необично озбиљан. Нема сумње, схватио је важност догађаја.

— Све је готово: уговорио сам са свештеником, нађен је девер, а исто тако и сведоци. Можемо одмах у цркву! У' његовој малој соби затекосмо десетак душа. Чим уђосмо, дочекаше нас сложним в ура! (< , које је било праћено искреним и добру радим смехом. Све су то. били чланови нашег малог круга, а сада сам био у прилици уверитп се да ме и воле. Ту је био и Вјетвицки, али се он није смејао, него је седео поред прозора, повучен и мрачног изгледа. Када се поздрависмо са свима — ту су, између осталих, биле и три даме — ја му приђем и пружим руку. — Сада разумете, Вјетвицки, нашу јучерашњу нељубазност! рекох ја помирљивим тоиом: Када и Ви будете код своје вереиице уочи свадбе, јавите ми само, доћи ћу п дати Вам прилике да ме отерате! Али га моја шала ни најмање пе ублажи. Стеже ми руку хладно и одговори: — То неће пнко дочекати! Сада пије такво време, да се човек занима и таквим беснослицама. Поседасмо у кола и пођосмо у цркву. Предводио је Кремчатов, а Марпја Николајевна са необичном заузетошћу старала се о прстењу, свећама и осталим свадбеним потребама. Непрестано се бојала, да што не заборави, старајући се нарочито, да све буде онако »како то људи раде®. Образијој поруменели, очи гореле, уопште узбуђивала се и због себе и због нас обоје. Олга Михаиловна била је такође узбуђена, али то је било некако скривено узбуђивање. Није скоро ниптта говорила, ииј.е одмицала од мене и била је удубљено озбиллта. Сватови су жагорилп и грајали, као да их је било бар десет пута више. Кад стигосмо у цркву, било је већ дваестину простих жена, између којих се видела и два три шеитира. Жене имају страст за туђе сватове; дошле су само зато што су виделе полуотворена црквена врата, а угледавши налоњ насред цркве — више нису могле изићи. Свака је свадба по једна глава рОмана, заплет или расплет, како то већ прилике донесу. Уважене даме биле су јавно увређене нагаим појавама. Млада је била у црној сукњи и тамно загаситом жакету, без копрене и цвећа. Тоалете осталих дама томе су потпуно одговарале. Једна од њих била је с наочарима, — а то је било сасвнм рђаво. Мушка одела ипак су била пригоднија. Сви су били у капутима, изузимајући само Вјетвицког, који се не хтеде растати ни са својим дебелнм пттапом ни са огртачем. Сведоци су имали чак и беле рукавице, а један од њих, који је у опитте волео да се кицоши, чак се био напрскао мирисом од јоргована. Стари поиа изиђе са крстом у рукама и, угледавши нас, застаде и као о нечему помисли. Изгледало је, као да се питао : да ли нас овакве може венчати? Али одмах затпм гласно уздахну и отпоче венчавати. Првим иогледом опазио сам, да је Олга као платно бела. Стојећи поред ње и