Nova iskra

— 208 —

14. МАРКО КАО КРАЉ (из Седлара) Постао Марко краљ и ако то никада није волео. Ухватили његови војници Ђему Брђанина и Мину од Костура, па их довели везане пред њега у његов двор. »Ево ти Ђеме и Мине, крвника и вечитих непријатеља твојих; пали су нам у руке и довели смо их, да им судиш као краљ, кад ниси могао као јунак«, — рекли су му војниди. — »Срамота би било за Марка, да се свети, као Краљ, онима који су га кад год увредили као некраља; краљ треба да прашта и да заборавља увреде, као што и Бог нама свима праш г га с< -— одговори Марко и заповеди војницима те одреше везаног Ђему и Мину и пусте их...

15. МАРКО И ТУРЦИ (из више места) Ударили Турци с грдно великом војском на Маркове земље и тражили од Марка да се преда и да призна њихово старешинство. »Кад бих знао да може мој народ пола вас да надјача и савлада, ја бих ону другу половину сигурно побио; а овако побићу ја неколико стотина ваших, а ви ће те после за то побити цео мој народ, па ми га је за то жао; за то примам ваше старешинство, само ми не дирајте народ (( , — одговорио је Марко са уздахом и са сузама...

16. МАРКО И МУСТАФ АГА (из више места) Отишао Марко у турску војску и тамо је, у неког Турчина који се звао МустаФ Ага, познао сабљу његовог оца, кога су Турци убили у боју на Марици. Кад је Марко упитао МустаФ Агу: од куда му ова сабља? — одговорио му је, да је наишао на једног рањеника, у битки на Марици, па му њом осекао главу и узео сабљу. Марка то дирне у срце, па онда истом сабљом посече МустаФ Агу. Цела се турска војска због овога узбуни, па отидну те то јаве чак и цару турском. Цар два иута позове Марка, али Марко није хтео да му иде. На послетку га цар позове и трећи пут. Марко узме топузину, па навуче калпак на очи и преврне ћурак и тако отиде турском цару. Кад га је цар видео тако страшног и наљућеног он се уплашио и почео је да се измиче. Цар се измицао а Марко се примицао, докле га тако није дотерао до дувара. Сад цар извади пуну шаку дуката и да Марку у руке, рекавши му: »Ти си, посинче, нешто много љут; ево ти новца, па иди те пи вина <( . — Марко му каже: »Данас сам у твојој војсци, код једног војника, нашао сабл^у мога оца краља Вукашина. Војника сам посекао истом сабљом за то што је и он мог оца истом сабљом посекао. Да сам је случајно, поочиме, и у твојим рукама нашао и теби не би било лако <( ...

(Наставиће се)

ХР/ЧМ

Дићи ћемо, драга, храм љубави наше у пределу дивљем, високо на стени, усамљен, напуштен као срца наша, а доле дубоко река ће да пени и тећи ће хучно... У пределу дивљем, високо на стени од камена проста кб и срца наша стајаће храм пусти свет теби и мени, красиће га цвеће што буја и дивља ко и љубав наша...

Усамљен напуштен као срца наша стајаће он тако. Само орли сури кликтаће над њиме у вечери мајске, а урлаће ветри и облаци тмури летеће у јесен... А доле дубоко река ће да пени и у ноћ'ма тихом певаће нам вали песме вечне среће и хујаће ветри лебдећи по стењу кб поноћне сени елегије ноћи...

И тећи ће хучно, кроз кланце и стење. Кроз трње и цвеће хитаће нечујно у загрљај свету, а ми ћемо живет' живот препун среће на кршноме вису — слични горском цвету. Стеван Шумкарац.