Nova iskra

248 —

мислим се, одговорити? И чујем слаби гласић, сасвим слаб: »Добро, вели, нека буде како Ви хоћете. Уверила сам се, каже, да сте добри и да ме доиста волите!« Не знам шта је још тамо било, али не прође ни тренут, а он излете, баци се на мене, загрли ме, пољуби и назва мамом ! сс Одахнух. Притрча ми један од другова и поче причати, како је додељен Министарству Правде. И ако му не одговорих, он ми је ипак доказивао, да је то много боље него адвокатура. Мора бити да га нисам погледао најљубазније, јер он оде и не довршивши што је почео. Поема коју сам био читао, поема исписана руком Ане Гавриловне на искиданим листићима, изгледала ми је као какав највиши уметнички производ. »Сутрадан Нађењка је устала весела — весела као да ништа није било. Са мном је била добра и нежна, звала ме мамицом и питала, да ли сам задовољна? Разуме се да сам задовољна. Она је ужасно журила Ивана Јевсјеића. Он је тражио да свадба буде према његовим средствима, а она нипошто. Истога дана, кад је била устала из постеље, он је био дошао око пет часова, а она њему: »Је ли, каже, овде Ваш екипаж? Добро. — Мама, позовите доктора Аларчина, а Ви још ма ког. Седимо у екипаж, хајдемо у Акуловку — дванаест врста одавде — и венчајмо се. Иван Јевсјеић гхросто се изгуби, али се не одлучи да је одвраћа. И пођоше. Из Акуловке право у летњак Масловитога, те тамо и остадоше. Нађењка је тако нервозна, само жури. Прекосутра иду иреко границе, а ја остајем пуноправна домаћица свега што је Ивана Јевсјеића. Ето ти како је било. А све си то учинио ти. Све до сада не могу да дођем к себи. У један мах таква срећа! А! Чим отпутују, бићу сама. Дођи са својом женицом, Олгом Михаиловном, коју волим као своју кћер. Ижљубићу те и указати сву почаст. Дођите ми у госте на целу недељу дана! Љуби те твоја Ана Турчанинова«. Са стране је било доиисано : »Даћу ти и новаца, колико хоћеш«. Прочитавши ово писмо, похитам кући. Јадна Олга јамачно је растужена питањем: ко ће јој обући чарапе? Пошто се већ помирила с мишљу, да ће их сама обући (а што би било први пут после наше свадбе), биће врло пријатно изненађена мојим неочекиваним доласком. Тако сам и учинио. Ушао сам у стан кроз кухињу, полако се прокрао до собе за спавање, пришао својој жени и пољубио право у једва приметно напућене уснице. Пала је у дивље одушевљење, али, разуме се, из других разлога. Без сумње, одушевљен је био и Масловити, јер је дошао до свог жељеног циља; била је одушевљена и Ана Гавриловна, па мислим да ни Нађењка, осетивши милионе у својим рукама, није могла бити незадовољна у свом новом положају. Сви су дакле били задовољни, а ако сам узрок томе био ја, онда је, дабоме, сасвим оправдано пгго сам се поносио таквим резултатом.

XV

Баш ми се прохтело да мало будем код господарице замка Масловитога, — али нисам хитао. Прво и прво, таква журба узнемирила би моју жену, која ни у којем случају не мора знати да се ја веома интересујем о онамошњим стварима, а друго — Ана Гавриловна може уобразити, да сам похитао поклонити се њеним милионима. А напротив, хтео сам јој показати колико ми је мило због Нађењке, а у исто време, да ми ни најмање није стало до њених милиона. Од дана до дана одлагао сам своју посету. Било ми је потребно, да за то припремим Олгу. Саопштим јој Нађењкину удају. — Врло ми је мило, врло мило! рече ми са пуно искрености : Ја сам увек веровала да је та девојка створена за богату кућу. Кадгод сам је гледала у нашем друштву, увек ми је изгледало као да није у своме друштву. Врло ми је, врло мило! — Да, то јој више доликује. Сада је на путу са мужем. Знаш, ја мислим, било би потребно да одемо њеној матери у посету. Како ти мислиш? — Ако ти хоћеш, ја нисам противна. Али ја не мислим да је то иотребно. По њезину гласу опазио сам да се у њој покренуло непријатно осећање, које се у њој увек појављивало кадгод је била реч о Турчаниновима. — Не, потребно је доиста. Ја нећу да ма ко с правом објашњава нашу везу, која за туђе погледе изгледа изненадна, утврђена ма каквим изванредним приликама, на пример мојом свађом са Турчаниновима. Ово објашњење допало се Олги. — Да, у праву си. Ти си увек у праву, то је дивно чудо. Али ни после тога разговора ја нисам журио. Хте сам да ме сама Олга иодсети, па чак и да ме пожури. И то је она учинила управо после недељу дана. —• Треба ићи Ани Гавриловној! рече ми она. Доиста, већ је неугодно. — Па добро, хајдемо! равнодушно јој одговорим и спремисмо се. Била је недеља када јој пођосмо. Јулска жега. Воз дупке пун градске публике, која је била и гладна и жедна пољског ваздуха. Морали смо стајати на платФорми. Када стигосмо завршној станици и сиђосмо, осетих како ме успомене хватају и савлађују. Сетих се последње сцене када јој рекох »Збогом, Нађук! (( и помислих, да је то, можда, за увек. Не кажем да ми је било и тешко. Било ми је жао да изгубим жену као што је била Надежда Алексјејевна; било ми је непријатно, кад год сам замишљао, како је онај простодушни дебељко, сагоревајући и дрхтећи од старачке страсти, стеже у свој загрљај, захваљујући једино својим силним новцима. Али ме ти осећаји нису захватали дубоко. Место свега тога, ја сам такође имао дивну жену, а главно — имао сам права